Sever

Ideja o odlasku u Norvešku je dugo bila prisutna u našem domaćinstvu, ali uvek u domenu fantazije, realna koliko i ona o putu na Mars. Povremeno bismo supruga i ja seli i gledali pejzaže na Google Earth-u, maštali o tim fantastičnim mestima, ćaskali, i uvek završili seansu uzdahom i klikom na malo iks u uglu ekrana.

Sve dok ona jednog dana nije dobila ponudu za posao u Norveškoj. Radila bi kao učiteljica, u seoskoj osnovnoj školi. Malo mesto, jedva da ga ima na karti, sakriveno među šumama, fjordovima i jezerima. „Ajde, ajde, ajde! Ajde da idemo!“, vikala je uzbuđeno. Nisam znao šta da kažem, niti kako da se osećam. Iskreno, tek sada kad pišem ove redove polako počinjem da razumem kako sam i zašto pristao. Ali pristao sam.

Spakovali smo ceo život u tri kofera. Lažem, spakovali smo samo najosnovniju zimsku garderobu, život smo ostavili. Usledila su slavlja. Radost, ispraćaji, žurke. Avion nam je poletao za samo tri dana. Oprostio sam se sa svima, pun uzbuđenja i konfuznih misli.

Sa svima, sem sa ocem, koji je preminuo od infarkta dva dana pre našeg odlaska. Naizgled sasvim zdrav i raspoložen, samo se sručio sa kauča dok je gledao televiziju. Stigao sam da ga sahranim, a onda na avion, totalno sluđen. Leta do Osla se i ne sećam. Iz Osla se sećam hladnoće koja mi je grizla lice, jedne lepe ulice koju sam na tren video i bogate trpeze kojom nas je ugostila prijateljica kod koje smo prespavali. Ni let za Bude nemam u sećanju. Znam da smo tamo ušli u nekakav autobus koji nas je vozio dalje na sever. Zaspao sam odmah čim sam ušao.

Kada sam se konačno probudio posle par sati, sa moje leve strane me je dočekao pogled nalik na kadar iz filma epske fantastike, potpuno mi oduzimajući dah. Blistavi fjord, okovan snegom i ledom, i stotine svetala oko njega. Tad sam konačno došao k sebi i počeo da razumem gde sam i šta to znači. Autobus je imao besplatnu kafu, internet i WC i gotovo nijednog putnika sem nas. Ostatak puta sam srkao papirnu šolju za papirnom šoljom vrele instant kafe i buljio kroz prozor. Internet me nije zanimao.

Iz autobusa smo prešli u kombi, koji nas je provezao pored vodopada, pa mostom preko još jednog fjorda u malo mesto po imenu Opeid, u opštini Hamarej, u kojoj je odrastao čuveni Knut Hamsun. Pored uvrnute zgrade nalik na krivi toranj, koja je bila kafić i muzej posvećen piscu-nobelovcu, nalazila se dugačka a niska drvena zgrada crvene boje, zapravo niz malih vikendica za pecaroše i kampere. Tu smo živeli sledećih tri meseca. Ta tri meseca mi se sada u sećanju čine dužim od ostalih osam godina koliko živim u Norveškoj.

Bilo je čudno u početku. Supruga bi rano ujutru odlazila da radi u školi u susednom mestu, ostavljajući me samog u crvenoj drvenoj kućici. Sedeo sam pored prozora, pijuckao filter kafu čudnog ukusa, učio čudni jezik i gledao u to čudno more nalik na reku obavijenu snegom. Do večeri, sneg bi se otopio, sunce bi granulo, vetar bi razvejao zamrznuto lišće koje je ležalo ispod, a onda bi pljusnula kiša i na kraju opet zavejao sneg. Pitao sam druge zemljake, koji su nekim čudom živeli u istom mestu, da li je ovo normalno vreme za ovo doba godine. Oni su samo slegali ramenima i govorili da ne znaju više šta znači „normalno“. Jeo sam kavijar iz tube namazan na hleb, što je ovde nekom suludom logikom bila najjeftinija hrana. Kilo kobasica u prodavnici koštalo je koliko i pakovanje čačkalica – ludost! Njihov kečap, senf i majonez imali su previše šećera, dok su im džemovi bili kiseli i služili se uz meso. „Oh, kako neobično! Džem od paprike!“ čudila se jedna Norvežanka, ženina koleginica, okusivši ajvar.

Ponekad bih se, moren dosadom, odvažio i izašao napolje, zaputivši se jednim od bezbroj puteljaka koji su vodili ka šumi, moru ili planini. Kud god bih se zaputio, nalazio sam na mostiće preko potoka, i cevi koje odvodile vodu, sprečavajući močvaru da se širi. Nekada bih satima hodao, osvrćući se preko ramena da zapamtim put, a da ne sretnem nikog, samo da bih u sred divljine naleteo na staricu koja džogira ili šeta psa. Pitao sam ih, koristeći engleski ili krnji norveški, kako mogu da se šetaju po takvom vremenu, a one bi mi odgovarale kako „ne postoji loše vreme, samo loša odeća.“ Mislio sam da shvatam šta hoće da kažu time, ali mi je pravo otkrovenje došlo tek mnogo kasnije. U Norveškoj je, pogotovo na severu, gotovo cele godine loše vreme. Ako čekaš da se prolepša da bi izašao napolje ili uradio bilo šta, život će ti proći u čekanju. Pametnije je, umesto toga, zgrabiti svaki trenutak, kakav god bio, i iskoristiti ga do kraja. Sada razumem ovo, ali i dalje ne praktikujem optimalno. I dalje pomalo robujem starim navikama; kiši i kišnom raspoloženju.

Tih prvih meseci sam slikao sve – sve mi je bilo fascinantno. Slikao sam more, nebo, kuće, drveće, kamenje, stotine fotografija na dan. Sad kada ih pogledam, to mi deluje urnebesno smešno. I taman kad me je prošla manija, došlo je leto, a onda sve Jovo nanovo. Leti je priroda eksplodirala zelenilom i sunčevim sjajem, kao da želi da nadoknadi one mračne dane, sve je dobijalo novu dimenziju. Sve slike sam kačio na Fejsbuk. Neko je prokomentarisao jednu sliku gde sa suprugom stojim pored mora u šorcu i majici, sa snegom obavijenim planinama iza nas. „Zar vam nije hladno?“, napisao je taj neko. Tog dana je inače bilo toliko toplo da smo se kupali u fjordu; raritet za polarni krug, ali dešavalo se. Leta su ovde jako neobična: sunce ne zalazi, sija čak i u ponoć. U početku sam imao problema da zaspim, prvo smo kupili debele letnje zavese, a onda sam se navikao, pa mi nije ni smetalo.

Na kraju sam naučio jezik i dobio posao. Ustajao sam rano, išao na rad prečicom kroz šumu pa pored jezera, dok me je sve vreme pratila komšijina mačka, ponašajući se kao pas. Svi su čuvali te debele pufne, jer je ta vrsta, norveška šumska mačka, navodno bila jedina koja je mogla da se izbori sa lisicama, risovima, žderavcima i orlovima, ostale su brzo bivale pojedene. Tako su mi makar rekli. Usput sam mazio ovce, gurajući pažljivo ruke kroz naelektrisanu ogradu, i gazio pečurke koje su pored puta bujale kao lude. Svuda je bujao i lupin, velikog plavog cveta. Invazivna vrsta koja se otela kontroli, rekli su mi. Neprirodan, ali lep. Neretko su nam losovi pasli ispred kuće. I njih sam slikao. Dolazili su da brste ribizle i ukrasno žbunje. Očekivao sam da izgledaju kao jeleni, međutim, bili su više nalik konjima. U naseljena mesta dolazile su samo ženke i mladunci, bez rogova, veliki poput konja. Savetovali su nas da ih se klonimo, jer su jaki, a glupi i gotovo potpuno slepi, pa se dešava da natrče na ljude i nehatom ih povrede. Viđali smo i lisice, zečeve, i orlove. Risa sam video samo na opštinskom grbu, i jednog prepariranog u policijskog stanici, kojeg je navodno zgazio taksista. Nikad nisam video žderavca.

Na poslu sam pio puno filter kafe, a na pauzama pričao sa kolegama o rok muzici, koju su svi ljudi okvirno mojih godina gotovo ekskluzivno slušali. Pitao sam ih da li slušaju ozloglašeni norveški blek metal. Gotovo niko nije ni čuo za to, svi više vole Brusa Springstina. Pitao sam ih i da li su čuli za Srbiju. Stariji bolje pamte Jugoslaviju, prema kojoj i dalje gaje poštovanje, a mlađi se sećaju vojnih rokova u Bosni i na Kosovu. Izbegavam tu temu.

Iako je mestašce u kom smo živeli tad brojalo nepunih pet stotina stanovnika, imalo je veoma raznovrsnu populaciju. Bilo je tu naših, Ukrajinaca, Rusa, Nemaca, Indijaca, Pakistanaca… Svi smo se lepo slagali, pogotovo uz roštilj, koji je u Norveškoj uzdignut na nivo institucije, iako su Norvežani mahom pekli samo bezukusne, nezačinjene viršle. U Norveškoj je konzumacija alkohola u toku nedelje tabu i znak bolesti zavisnosti, dok bi se vikendom piće sipalo bez granica. Retko ko je pušio, ali su gotovo svi konzumirali snus, malu vrećicu nikotina koja se metne pod nepce, a koja je meni automatski pokretala nagon za povraćanje.

Koliko god bili okruženi prirodom, Norvežanima to nije bilo dosta. Svi su imali vikendice smeštene van grada, gde bi odlazili svakog vikenda. Čuo sam priču kako to rade jer beže od ljudi, za razliku od nas, koji vikende koristimo da se okupimo. Ali to nije istina, saznao sam kasnije, samo su birali društvo. Na žurkama na vikendicama, glavna atrakcija je bio stump – kada sa vrelom vodom koja se zagrevala loženjem. Svaki provod se obično tu završavao, u kasnim ili pak ranim satima.

Sedamnaestog maja išla je parada u obeležje njihovog dana nezavisnosti. Nisam pridavao mnogo značaja toj manifestaciji dok je nisam prvi put ispratio sopstvenim očima. Tako nešto sam ranije video samo na arhivskim snimcima iz doba Tita. Beskrajne zastave, orkestar, parole, opšta euforija. Posle sam i ja učestvovao u paradi. Bilo je naporno nositi transparent po vetru, ali zabavno, i ispunjujuće.

Vremenom sam naučio da živim u ovoj sredini, čak i da uživam u njenim blagodetima: prirodi, miru, tišini. Jednom sam upoznao nekog „našeg“ čoveka, koji se neprestano žalio kako je život na severu nepodnošljiv. „Ovde imaš samo te proklete pare“, rekao je „sve ostalo je užas“. To me je navelo da malo pomnije posmatram druge ljude koji su živeli u mestašcu. Nije mi delovalo kao da pate. Vodili su svoje mirne, tihe živote, uživali u kafi, šetnjama, psima, pecanju, prenosima skijaških skokova. Nosili su iste ofucane džempere mesecima, bele čarape uparene sa kroksicama, a skupa kola su doživljavali kao „ona bezbednija“. Drugim rečima, nije delovalo kao da su im pare imalo bitne u životu.

Falile su mi neke stvari iz Srbije. Zaželi se čovek tako nekih gluposti, na primer, ratluka. Baš mi se jeo ratluk. A ja ni ne volim ratluk. Pravili smo domaći burek i ćevape, nekim danima. Drugim smo jeli lososa i kuvani krompir.

Reč „čudno“ mi je davno izgubila smisao.

Objavljeno u književnom časopisu “Književne vertikale” 27/28 https://www.facebook.com/knjizevnevertikale/posts/pfbid02WLTwULXPNAnVeXUmP8HJRnqPrecTvH4CSKhottzxYmRThZcLLoqX9ACdCpyn4ThHl