Skip to content

Channel Zero

1

Zlatno doba televizije, kako mnogi (s pravom) nazivaju ovu deceniju, donelo nam je gomilu sjajnih serija, međutim, očigledno je da su neki žanrovi jednostavno bogatiji naslovima od drugih. Dobrih drama, sitkoma, naučne fantastike i superherojskih avantura ne manjka, dok su ljubitelji horora definitivno ostali uskraćeni kvalitetne zabave. Da, tu je nekolicina kvalitetnih naslova, ali nijedan od njih nije potpuno posvećen horor žanru: Walking dead je mešavina drame i akcije, American Horror Story je u ranijim sezonama brzo prerastao u dramu dok su novije najblaže rečeno eksperimenti, Stranger Things se pretežno oslanja na monster movie trope i nostalgiju, a Penny Dreadful je, khm, nećemo o tome.

Channel Zero je prijatno iznenađenje i pravo osveženje žanra, a dolazi nam sa TV mreže od koje se ovako nešto nije očekivalo: SyFy kanala. Pre nego što zgađeno ugasite tab, pokušavajući da izbacite iz glave slike tornada u kojima se tumbaju ajkula, setite se da je ta ista mreža zaslužna i za kvalitetne serijale tipa Battlestar Galactica i The Expanse.

Channel Zero definitivno spada u bolje kreacije ovog kanala. Najzanimljiviji aspekat serije je njena premisa: svaka sezona (od po šest epizoda) je celina za sebe, i zasnovana je na creepypasta pričama, urbanim legendama nastalim na internetu. Ovakav koncept garantuje raznolikost, kao i određenu dozu originalnosti; ako ne provodite puno vremena na sajtovima poput reddit i 4chan, ove priče će vam biti potpuno nove. U doba gde je svaki drugi naslov rimejk ili adaptacija, sveža ideja poput ove je više nego dobrodošla.

Prva sezona pod nazivom Candle Cove (izašla 2016.) najviše podseća na dela Stivena Kinga: uspešni psihijatar/pisac, gonjen košmarima o ubistvima koja su se odigrala za vreme njegovog detinjstva, vraća se u svoj rodni gradić rešen da konačno sazna šta se desilo sa njegovim bratom blizancem, čije telo nikad nije pronađeno. Kopajući po prošlosti, on nailazi na brojna uznemirujuća otkrića; naime, svi koji su preživeli talas nasilja pamte kako su kao deca na televiziji pratili bizarnu lutkarsku emisiju pod nazivom Candle Cove, dok njihovi roditelji tvrde da ta emisija nije postojala već da je u pitanju obična dečija maštarija.

Već na prvi pogled je očigledno da je budžet ove sezone bio veoma ograničen. Scenografija i gluma su definitivno B kategorije, ali zato kostimi i efekti izgledaju kvalitetno i uverljivo. Serija se ne oslanja na jeftine jumpscare trikove, već postepeno gradi jezu koja se širi iznutra. Gotovo sve strašne scene se odigravaju u po bela dana, često u predgrađu ili u šumi, što izaziva posebnu vrstu strave koju moderni filmovi i ne pokušavaju. Najjača tačka ove sezone je sama lutkarska predstava Cande Cove. Nešto u dizajnu lutaka i njihovim replikama (“Do you sense it? Something is coming … a strange vessel is heading for the Cove!”) izaziva nelagodu i tera vas da pomislite kako ste i sami gledali nešto slično kao mali. Dizajn čudovišta je veoma kreativan i upečatljiv, tako da Tooth Child i Skintaker mogu ponosno da zauzmu svoja mesta u galeriji klasičnih čudovišta, koja je poslednji put pre ove serije obogaćena Sackboy Sam-om iz filma Trick’r Treat.

Druga sezona, koja je nedavno počela sa emitovanjem, nosi naslov No-end house. Priča počinje prilično neoriginalno: grupica prijatelja saznaje za tajnu kuću strave koja se svaki put pojavljuje na drugom mestu, i kroz čijih šest soba straha niko nije uspešno prošao. Naoružani sarkazmom, tinejdžeri ulaze u kuću nadajući se dobroj zabavi, i tu, naravno, počinje horor. Od trenutka kako uđu u kuću, serija postaje znatno zanimljivija. Za razliku od prve sezone, No-end house se zasniva manje na fizičkom i kosmičkom užasu a više na personalnim fobijama: strahu od gubitka člana porodice, strahu od neuspeha, bespomoćnosti… Još uvek je neizvesno u kom pravcu će se radnja odvijati, ali sve što smo videli do sada ukazuje da nećemo biti razočarani.

Produkciju serije potpisuje danas već poznati Maks Lendis (Chronicle, Victor Frankenstein, Dirk Gently’s Holistic Detective Agency…) dok je ostatak ekipe pretežno nepoznat, sa izuzetkom Pola Šnajdera (Water for Elephants) koji je zvezde prve sezone.

Koncept serije je takav da svaka sezona donosi nešto novo (nešto divlje!), novu horor priču sa interneta koja garantovano nije ranije videla svetlo ekrana. Sa nestrpljenjem očekujemo nastavak druge sezone, kao i naredne dve (Staircases i Hidden Door) koje nas očekuju 2018. i 2019. godine.

 

Objavljeno na sajtu Helly Cherry http://www.hellycherry.com/2017/10/channel-zero.html

Advertisements

Od sumraka do svitanja

PSTER

– …i znači, tebra, ej, ej tebra, znači čakre ako ti nisu u alajmentu, ništa karma, ali samo jogica fura, malo vhsm’n ono kapiš, čurkice ga otvore, ali :klik!:, nije ni samo to, ima jedan čovek, ovce je čuvao celog života, ali onda, vhsgs Borhes, Borhesa je l’ si čitao?

Podigoh glavu tešku milion tona.

– Šta PRIČAŠ ti koj’ kurac? Kakve ovce, kakav Borhes?

– To je zato što si ograničenih shvatanja, rub što kažu, rub, rob sistema, i ne možeš gsms da skontaš suštinu, skontaš?

– More nosi se u tri pičke materine narkomančino raspala, klošaru klošarski, i ti i tvoje čakre i sve u kurac da nosiš, je l’ ti jasno?

– Msm ortak, nms ljutiš, ja, ovaj, poštujem, znam, ja ništa nisam rek’o, samo kažem…

Ustao sam sa barske stolice i napustio senku afro-krošnje antropomorfne naprsline koja je sebe zvala Matori. Tek devet sati. A već sam bio pijan. I smoren.

Kod Gagija nigde nikoga sem poremećenog hipika izgubljenog u vremenu i još par ljudi koji su bili toliko nezanimljivi da su i njihove senke imale više ličnosti od njih. U ovakvim situacijama bilo je samo jedna stvar koje je pomagala: piti još.

Nisam mogao više da slušam Gagijevu plej-listu koju nije promenio još od 1996. godine, te eksirah izvetrelo pivo i izađoh u prokuvali sumrak grada. Šesnaestogodišnjakinje maskirane u osamnaestogodišnjakinje već su marširale trotoarima, kloparajući nezgrapno što štiklama što martikama. Neke od njih su bile pijanije od mene i to mi dade malo utehe, kao i motivacije da kupim unuče vinjaka. Uz mnogo muke otvorih bombicu i zapalih jednu od skupih cigareta koje sam ukrao ranije, odustavši od namere da ih čuvam za kurčenje. Mešavina omorine, nikotina i alkohola prezasićenog šećerom mi momentalno popravi raspoloženje. Negde duboko u sebi sam znao da će mi ovaj trenutak biti vrhunac večeri.

Sledeća stanica mi je bila jako neinspirativna, ali zato blizu, iza ćoška zapravo, pa rekoh što da ne, dobro mesto koliko i bilo koje drugo za jednog rokera mrtvog duha. Tribine su bile svojevrsni paradoks jer nisu bile okrenute ka bilo čemu; jedini šou koji se video sa njih je bio povremeno mokrenje u žbunje, ali su uprkos tome bile popularno izlazište za metalce-mlađe referente i devojčice iz provincije kojima su vrhunac tvrdog zvuka bili Osvajači. Slušao sam teorije zavere o Metalici neko vreme, srčući mešavinu pene i pljuvačke iz plastične bombe koja je svakih petnaestak minuta rotirala do mene, ali kada je krenula tvrda artiljerija silovanja akustične gitare uz lirike “Krivo je more”, priznao sam poraz i krenuo dalje. “Jedanaest sati, dobro je, ubio sam nešto vremena” pomislih paleći još jednu cigaretu koja je koštala više od sve odeće koju sam imao na sebi.

“A u kurac i klinci i metalci, idem da nađem… ” Nisam završio misao jer nisam znao šta zapravo tražim. Stavih slušalice na uši i krenuh ka izvoru mirisa žabokrečine, najživljem stimulansu večeri. Ispod mosta koji je sem leve i desne obale spajao i miris reke i mokraće, zvrndao je kvalitetan dab sa ne tako kvalitetnog zvučnika. Crvene oči sijale su u mraku.

Pozdravih se sa čoporom uz pucanje dlanova i bratske polu-zagrljaje.

– Oo des’ brate, š’a ima, ovo ono? E, će završavamo nešto? – upita me persona nalik na “Trainspotting” verziju ježa Sonika.

– Šta da završavamo brate, odakle mi pare, imam trinaest dinara u džepu!

– Šta, pa taman! Paket je četristo kinte, može pola za dvesta, meni će da lik za sto pedes, eto ti imaš trines, ja imam sedam, to je dvaes, za ostalih sto trijes se uleramo i eto!

Nisam mogao da se ne složim sa takvom matematikom, i nekoliko minuta kasnije, još jedan, znatno slađi miris ispuni podnožje mosta. Zagledao sam se u reku na čas, pa sam pogledao u mobilni da vidim koliko ima sati. Nekom magijom, bilo je već jedan. Kada sam podigao pogled sa ekrana, bio sam u dvorištu neke meni nepoznate osnovne škole, a sa moje leve strane je sedela najlepša riđokosa devojka na svetu i pričala nešto o Branku Kockici. Ruka mi sama pođe ka njenoj mrežastoj, mesnatoj butini i nekako završi na grliću štoka. Ne želeći da vređam gospu sudbinu, otpio sam duboko iz flaše, posmatrajući burek meseca kroz smeđe staklo. Pođoh šakom da izvadim svoje fensi cigarete i njime uzvratim dami na ovom ukusnom poklonu, međutim, u međuvremenu su i dvorište i crvenokosa i štok nestali. Sada sam bio u, kako je izgledalo, zazidanom pasažu zgrade, a pored mene je stajao moj ježasti ortak sa dredovima i pričao na ruskom sa nekom meni nepoznatom osobom. Pošto sam već bio izvukao paklu, ponudih rusa cigaretom i dobih novi džoint u zamenu. “A jebeš ovo, a taman sam se zaradovao” pomislih bunovno, i povukoh teleportujući dim.

Kada mi se ponovo iskristalisala slika, bio sam u diskoteci, što je u najmanju ruku bilo čudno, jer ne samo što nisam voleo diskoteke, nego me niko nikad nije pustio u neku. Disko kugla je bacala šljokice svetlosti po praznom podijumu, a kraj mene je najmanji biznismen na svetu sa neverovatnom koncentracijom motao novu spravu. Hipnotisan igrom svetlosti i njegovih prstiju, umalo nisam pao sa stolice kada je prostorijom odjeknuo pucanj pištolja. Disko kugla se rasprsla u param-parčad, a pijani dizelaš kraj šanka je mahao pištoljem i urlao nerazgovetne pretnje. Osoblje diskoteke i retki posetioci, računajući i mene, su se kolektivno usrali u gaće, svi sem mršavog lika u odelu. Pucanj ga je izgleda omeo u radu i naterao da prospe mešavinu na pod, što je narušilo njegov zen do te mere da je poput Vulverina iz stripa skočio na naoružanog dizelaša i pesnicama mu pretvorio glavu u džem od malina. Diskretno sam napustio objekat, ukravši flašu piva usput. Do kraja mračne uličice, flaša bila popijena, njena sadržina ispišana, a ambalaža bačena u izlog radnje neodredive delatnosti, a ja sam uteturao u prvi otvoreni ugostiteljski objekat na koji sam naišao.

Bio sam ubeđen da sam putem neke kosmičke anomalije zalutao u film Dejvida Linča. Klasičan kafanski enterijer sa sve kariranim stolnjacima i ćoravom debelom konobaricom po imenu Mira bio je na mestu. Ono što je odudaralo od normalnosti, sem Džudas prista na zvučnicima, je bio mladić sa naočarima za sunce obučen kompletno u crveno, oko koga su uvijale dve devojke zmijskih tela.

– Ja mrzim metal. Prezirem metal. Mrzim sve u vezi metala – reče osoba za koju sam ozbiljno sumnjao da je Satana, ili makar neki njegov dalji rođak.

– Ja obožavam crveno. Imam crvene trenerke, crvenu majicu, crvenu jaknu. Imam i crvene gaće, ali to ne mogu sad da ti pokažem.

Klimnuo sam glavom glumeći razumevanje, izašao napolje i ispovraćao se katarzično.

Noć me je bila nokautirala. Priznao sam poraz i odlučio da je vreme da pođem kući.

Put je bio dug; mogao sam da sačekam autobus ali sam želeo da se kaznim jednom finom šetnjom od sedam kilometara.

Zapalio sam poslednju cigaretu i bacio u jarak paklicu za koju bih verovatno ubio kao klinac. Dim se sjajio plavičasto na jutarnjem suncu.

Gušt mi prekinu škripa guma.

Iz belog bemvea gledalo me je gnevno lice Crvene lobanje, zakletog neprijatelja Kapetana Amerike. “Zašto li je besan na mene, pa i ja sam protivnik američkog kapitalističkog sistema” mozgao sam, zagledan u crvenu kosu na suvozačkom sedištu, pre nego što sam povezao da vozač nije negativac iz stripa već pretučeni dizelaš iz diskoteke.

– Je l’ to taj – začu se sa zadnjeg sedišta, sa pištoljem isturenim kroz prozor umesto znaka pitanja.

– Ma jok, ovo je dripac što mi je dig’o kohibe danas! Drž ga!

Bacih cigaretu i potrčah.

“Pa dobro, džoging je i ovako zdraviji izbor.”

Objavljeno na sajtu Helly Cherry
http://www.hellycherry.com/2017/09/od-sumraka-do-svitanja.html

Tuđe stvari

Sunce je krunilo jarko žutu farbu zgrade kao da želi da pokaže kako ne voli konkurenciju.
Bat Hokusovih teških čizama promeni ton kada je sa kaldrmisane ulice stupio na zemljani put levo od zgrade bez prozora.

Krošnje se nadviše nad njim, pružajući dobrodošli hlad posle usijanog kamena grada. Uspon staze nije bio primetan golim okom, ali već posle stotinak stopa osetio je kako teže diše. “Od prvih para ću kupiti letnju odeću”, pomisli brišući znoj ispod oboda šešira, a zatim: “Kada mi je postalo normalno da lažem i u mislima, i to samog sebe?”

U početku nije bilo veće razlike između ovog dela Košnice i bilo kog drugog. Bilo je nešto više drveća, a manje zgrada, ali kako je napredovao stazom, i ta nekolicina kućica nestade ustupajući mesto rasadnicima, po kojim je naselje dobilo naziv. Hokus se sećao kako pre samo dvadesetak godina, kada je prvi put došao u Košnicu, tu nije bilo ničega: retka šuma, potoci i temelji nikad dovršenog zamka na brdu. Rasadnik je u međuvremenu postao utočište za sve one koji su od velikog grada želeli samo sigurnost zidina. Žitelji naselja, poreklom iz okolnih sela, naselili su se ovde potpuno ignorišući sve zakone i običaje grada i nastavili da žive kao što su njihovi preci živeli generacijama. Hokus se često pitao da li su budale ili zapravo najpametniji ljudi u gradu.

Cvrkut ptica pratio ga je dok je prolazio pored brojnih uraslih stazica, koje su ovde imale funkciju ulica. Katkad bi sreo volovsku zapregu natovarenu balvanima ili starca sa stadom koza. Poneko bi ga pozdravio nemim klimanjem glave, ali bilo je očigledno da stanovnici naselja ne vole ništa na šta nisu navikli, što je uključivalo i gnomove.

Put do centralnog dela Rasadnika nije bio dalek, ali je Hokusovim malenim nogama i pićem i dimom uništenom telu trebalo nešto više vremena, te je sunce već bilo poodmaklo na nebu kada je stigao na cilj.

Centar naselja bio je spontano nastali trg, prašnjava čistina sa ogromnim orahom u centru i obodom obraslim tezgama. Bio je pijačni dan i svako ko je imao šta da proda ili kupi je bio tu: stočari su vodili stoku što je mukala, pijukala i groktala, žene umotane u šarene marame vukle su teške cegere pune povrća, a njih je pak za ruke vukla slinava dečurlija koja je kukala za ušećerenim jabukama. Kada bi završili sa trgovinom, seli bi da se okrepe u improvizovanim krčmama, koje nisu bile ništa drugo do par buradi okruženih trupcima, postavljenih ispod ofucanih cerada. Uprkos neverovatnoj raznolikosti Košnice, ovde se nije tražilo niti nudilo ništa egzotično: čak ni kamilje mleko i meso, inače jako cenjeno u gradu. Par ljudi je teralo gordilje, džinovske kornjače čije su prisustvo podnosili uprkos njihovoj “neprirodnosti” jer su jele gotovo sve i bile lake za čuvanje, ali to je bilo sve: nigde nije bilo tezgi sa egzotičnim začinima, plodovima kaktusa ili robom iz dalekih zemalja.

Ali koliko god glumili samostalnost, Rasadničani su potajno želeli neke stvari dostupne samo u Košnici. A pošto nisu želeli da siđu sa svog brega, usluga se pela na breg. Jedan kutak trga bio je rezervisan za baš takve stvari: trgovce makazama i žiletima, jeftinim nakitom i đinđuvama; veterinare, lekare, lažne gatare i prave čarobnjake, kao i osobe koje su obavljale… ostale usluge.

Ispijajući pogledom orošene krčage na buradima preko puta ulice, Hokus pohita u hlad tende, svestan da je zakasnio i da je najveći deo poslova već razgrabljen. On zauze mesto pored ćelavog grmalja sa alkama u ušima, pa zapali lulu. A zatim još jednu, pa još jednu…

Poslednji lekar za stoku ode sa seljakom sa bangavom kravom, ostavivši ga da sa gatarama i gorostasnim plaćenikom trpi nemilosrdno podnevno sunce.

– Čiko, moja mama… moja mama je bolesna. Ona puno radi, pere veš, dobra je žena, a sad je bolesna, ne može da radi… Čiko, molim vas…

Potiskujući hiljadu neprijatnih osećanja, Hokus je ignorisao dečaka u ritama, trudeći se da uputi pogled negde iznad njega, što nije bilo lako jer je dečak bio njegove visine. Znao je da verovatno ne može da mu pomogne i da ovaj nema dovoljno novca da mu plati. Koliko god mu je njegova molba parala srce, koncentrisao se na cilj: zaraditi novac, platiti kiriju, kupiti krčag pića…

Nešto posle podneva, pod tendu zađe debeli, bradati muškarac. Na Hokusovo iznenađenje, prošao je nezainteresovano pored plaćenika sa alkama i mahnuo mu glavom, signalizirajući mu da ga prati. Hokus užurbano ugasi lulu, pokupi šešir i požuri ka muškarcu koji je krupnim koracima špartao preko trga.

– Ti si jedan od oni, što ispituju? Tako mi izgledaš. A i gnom si, što znači da znaš svakakve mađije, je l’ da?

– Da, ovaj, Hokus Lokvud, istražitelj. Drago mi je.

Čovek mu ne odgovori, već samo namršteno požuri ka jednoj od ulica koje se poput zraka širile iz centra naselja. Nekoliko trenutaka kasnije, Hokus se nađe u tunelu od drvenih plotova. Bradati čovek zastade ispred jednog od njih i upre ramenom u tešku kapiju. Sa druge strane se začu lavež.
– Mrš! – viknu on i šutnu pašće sa druge strane, koje, naviknuto na ovakav tretman, posluša komandu.

Sa druge strane ograde prostiralo se široko dvorište istačkano bokorima trave, dodatno istačkano izmetom kokošaka i gusaka, kojim je dominirala dvospratnica okrečena u tako bleštavo belo da je bilo bolno gledati direktno u njene zidove.

Hokusov domaćin ga bez reči uvede u prijatno svežu unutrašnjost čija je svaka stopa bila prekrivena šustiklama i vunenim prostirkama. Domaćin sede u mekanu kožnu fotelju, mahnuvši istražitelju da zauzme drugu nasuprot njega, a zatim nasu obojici po čašicu žute tečnosti iz krčaga koji je stajao na drvenom stočiću između njih.

Iskapivši sadržaj keramičke čašice, bradonja reče:

– Kaži mi, je’s ti ženjen?

– Ne. Nažalost, nisam imao prilike.

– Dobro. Pametno! Da ti kažem ja nešto: nemoj nikad da se ženiš! Sve su to kurve! Kol’ko god ti pričali da je devojka iz dobre kuće, nevina, radna, vredna, sve je to isto lajno, sve će to da te izda čim stigne!

U prolazu iza njih pojavi se lik mlade, vitke žene. U naručju je nosila naramak veša, a lice joj je bilo mozaik posekotina i modrica.

– Šta gledaš? A’e, mrš gore! Ti si svoje rekla!

Devojčin odlazak proprati škripa drvenih stepenica.

– Šta sam počeo da pričam… A da, sve su žene kurve! Tako i kod vas, je’l da?

Hokus sasu u grlo čašu žestine voćkastog ukusa. Bio je ovo jedan od “onih” slučajeva. Jedna čaša neće biti ni približno dovoljno. Neverstvo u braku nije postojalo u gnomovskom društvu, ali nije želeo da raspravlja o tome.

– Šta se desilo? Počnite od početka, molim vas.

– Šta se desilo… Pre neki dan, vraćam se ja iz kafane, nešto posle ponoći bilo, kad sretnem ja moju dragu na sred ulice. Pitam je ja: “Gde si ti to pošla?”, a ona će: “Ne znam”. “Ne znam”, ha! Zamisli ti to! Pošla negde, a ne zna gde je pošla!? Kad sam joj pripalio jednu di’ciplinsku, triput se okrenula!  Ovaj, ja se zovem Sten, izvinjavam se, al’ iznervirao sam se. O’š još jednu?

– Rado.

– Aj’ živeli. I tako, vratim ja gospoju kući, i zatvorim je u sobu, da nauči da se ponaša, kad ono, nema ni dva dana, a ona… jao, ne mogu, mora da popijem da se smirim. Ustanem ja rano, da napojim stoku, kad ona na vrata: iscepana i izmazana u blato i travuljine. “Gde s’ ti to bila?” pitam je ja, a ona će ponovo: “Ne znam!” A posle vidim da joj nema ni narukvice. A da, nisam ti za to ispričao. Kupio sam joj narukvicu, znaš kak’u, sva u ćoškovi, moderna, umenos’ što bi se reklo; čisto zlato, teška k’o lanac za krave. I nema je! Kaže, ne zna gde je! Kaži mi, je l’ ti to ne zvuči sumljivo? Kurva se sigurno, dala to kurvaru svom da proda, smem da se kladim!

– Dakle, vi sumnjate u neverstvo svoje supruge, kao i u to da je prodala porodični nakit?

– Ne sumljam! Znam!

– Kada se sve to tačno desilo, ta informacija je od kritičnog značaja – reče Hokus i nasu sebi još jednu čašu, ne čekajući da ga domaćin ponudi i ne mareći za pristojnost tog postupka.

– Preksinoć! Od tad joj ne dajem da izlazi iz avlije. Smirila se, nije begala više, ali i dalje ništa ne priča.

Hokus popi ostatak rakije, pa reši da pređe na konkretan deo posla.

– U redu. Gospodine… Sten, da prvo rešimo osnovno. Moja tarifa je tri zlatnika na dan, plus troškovi…

– Ma, nema ništa na dan. Dobiješ pet zlatnika da nađeš narukvicu i pet da nađeš kod kog je išla ova moja, i to je to. A nemaš ni troškovi nikakvi: spavaš kod mene, ima da ti namestim spavaću sobu, ima da jedeš kod mene kao gospodin, sve što ti treba! Ako ne završiš pos’o, pa, ma, će završiš, je l’ tako?

– Naravno – reče Hokus, planirajući već da razliku u tarifi naplati domaćom rakijom.

– U redu, mogu li makar da vidim sobu iz koje je vaša supruga… utekla?

– Evo, sa’ ću ti pokažem. U stvari, mož’ i da prespavaš tu, ona nek spava u gostinsku sobu… majku joj…

Spavaća soba na spratu je bila prostrana i bogatije uređena od ostalih. Jedini prozor u njoj gledao je na dvorište, koje su popodnevni zraci sunca polako krenuli da polivaju senkama. Videvši kakav je dogovor, Hokus reši da prihvati predlog svog pijanog domaćina i baci se ranije u krpe, sa namerom da sutra ranije ustane i pokuša da reši slučaj za jedan dan, pošto dnevnicu već nije uspeo da izmami.

 

Ujutru ga je sačekao poslužavnik sa taze ispečenim hlebom i sirom na stolu na kom je prethodnu noć pio rakiju, a tu istu rakiju našao je u kredencu u kuhinji. Od domaćina i domaćice nije bilo ni traga. “Valjalo bi popričati sa suprugom, kojoj ni ime nisam čuo”, mislio je, ali je znao da to ne bi bilo ni pametno ni produktivno, te se zaputi napolje.

Sten je nosio teške kofe sa vodom iz bunara do štale. Videvši istražitelja, obrati mu se znatno trezvenijim glasom nego prethodnog dana.

– Ceo komšiluk već zna za ovo, al’ ajd’ da se ne širi više: Svi će mnogo da te primete, pošto nisi čo’ek i to, al’ gledaj da ne pričaš šta radiš i za kog radiš, u redu?

– Naravno. Diskrecija je zagarantovana, u okviru mogućeg.

– E, tako. Ništa, javi mi ti šta i kako, ja imam mnogo da radim, da na’ranim stoku, pa idem da kopam bunarevi. Ako nisam tu kad dođeš… sačekaj me, ili uđi i uzni si šta ti treba od Slaje.

Prvi i jedini trag koji je imao je da se, Slaja, te kobne večeri, vratila sa flekama od blata i trave. Leti nije bilo mnogo mesta gde bi neko mogao da dobije takve fleke, te Hokus udahnu duboko i krenu putem mirisa reke.

Donji deo dvorišta završavao se malim vratima usečenim u visoku ogradu i skrivenim stabiljkama mahunara. Sa druge strane zida prostirao se osušeni kupusnjak, smešten kraj prašnjavog puteljka. Na ovakvim mestima bilo je lako zaboraviti da je ovo naselje deo Košnice, ali samo par koraka dalje, između krovova i krošnja, nadzirao se pogled na drevne kule i visoke zidine velegrada. Hokus preseče ulicu putanjom između par udžerica i iziđe na lokaciju koju je pratio njuhom: jedan od mnogobrojnih potoka koje se slivao u veliki košnički kanal. Korito rečice je odisalo životom, čak i ovako rano izjutra. Obalom su rile svinje i gordilje, a kraj vode su se rojile žene obučene u belo koje su prale i ribale jednako belu seljačku odeću.

– Pomažu bogovi, gospođe!

– Bogovi ti nakloni… – promumla jedan od pralja, videvši na pola odgovora kome odgovara.

– Izvinite što vas prekidam u radu, ali imam par pitanja za vas: – Da li ste možda, u skorije vreme, čuli ili videli nešto neobično ovde?

Svita pralja mu odgovori mukom.

– U pitanju je ZVANIČNA istraga, tako da bih vas molio da odgovorite iskreno, da ne bismo komplikovali stvari. Dakle, da li ste videle neke sumnjive, potencijalno opasne osobe, ovde kraj potoka u prethodnih par dana?

Epitet “zvanična” je po pravilu imao moćnu reakciju među građanstvom, te se jednoj od pralja ote odgovor.

– Nema ništa. Ovde dolazi sve pošten svet. Nema lopovi i to tako.

– Niste videli ama baš ništa sumnjivo? Nepoznate osobe? Neobični predmet možda?

Krupna žena kovrdžave kose koja mu je odgovorila odmahnu odrečno glavom.

“Pralje.” Hokus je davno naučio da u njegovom poslu, pogotovo u izolovanim sredinama, ne postoje slučajnosti.

– Da li neka od vas nije dolazila na pranje ovih dana? Žena koja ima sina, oko sedam godina starog, smeđe kose?

– Gosana.

– Molim?

– Gosana gu nema već dva-tri dana. Bolesna, kaže. Njen sin je tako k’o što si rek’o.

– Da li znate gde Gosana živi? – reče Hokus, memorišući uputstva unapred.

 

Hokus pokuca jako, koliko su mu slabašne ručice dozvoljavale, na daščana vrata udžerice smeštene niže niz potok. Mršava žena duge smeđe kose i rascepane usne odškrinu vrata.

– Dobar dan, milostiva. Da li mogu da uđem? Postavio bih vam par pitanja.

Zbunjena žena ga propusti bez reči unutra. Kućerak je imao samo jednu sobu sa podom od nabijene zemlje i nešto improvizovanog nameštaja. Kraj ugašenog kamina je sedeo smeđokosi dečak i igrao se drvenom igračkom koja je, koliko je Hokus primetio, predstavljala svinju sa točkovima umesto nogu.

– Dolazim iz Košnice, istražujem incident koji se odigrao pre par dana na vašem radnom mestu.
– Ne znam ja ništa – odgovori nervozno žena – nisam išla da perem od onomad.

– Niste primetili ništa neuobičajno?

Pralja odmahnu glavom.

– Mama je bolesna, gos’n patujak. Ne sluša me i… ide joj k’v! – reče dečak.

– ‘Ajd’, idi, igraj se ispred kuće – reče žena i izgura detence napolje.

– Jedna od stvari koju istražujem je nestanak jednog komada nakita. U pitanju je narukvica, načinjena od zlata. Da li ste možda videli nešto takvo?

Žena je grizla usnu i nervozno kršila ruke.

– Ja nisam lopov.

– Nisam ni insinuirao ništa slično. Međutim, ako znate nešto o tome, a ćutite, time direktno bivate implicirani u zločin. Gospođo, mislite na vašeg sina.

Vižljasta pralja je ćutala par trenutaka.

– Nemam je. Nije kod mene. Našla sam je u potoku, a onda… Muti mi se u glavi kad pokušam da se setim. Mislim da sam išla u goru po bobice… Ne znam. Probudila sam se pored stazice sa ovim – reče, pokazujući donju usnu – i ne znam, nema mi je. Ne znam gde je. Molim vas, gospodine, nemojte da zovete žbire! Stvarno ne znam…

Izraz njenog lica pokazivao je da govori istinu, a u istražiteljevoj glavi je počela da niče ideja.
– U redu, verujem vam, i ne brinite, neću zvati vlasti. Izvinite na smetnji. Možda se vratim, doduše. – reče Hokus i krenu ka vratima, gužvajući šešir jednom i češkajući bradicu drugom rukom.

Negde oko podneva Sten progura kolica puna krampova i lopata kroz svoju kapiju, na šta Hokus skoči sa trupca položenog u hladu kuće.

– I? ‘Si otkrio nešto?

– Gospodine Sten, gde ste kupili narukvicu za vašu suprugu?

Radnik spusti kolica uz tresak, pa obrisa nadlanicom znoj sa čela.

– Misliš da je on…?! Đubre jedno! Pa, ubiću ga! Ima kolena da mu polomim! – povika Sten, prekinuvši time grubo koncert zrikavaca.

– Polako, ne želimo da prerano donosimo zaključke. Odgovorite mi na pitanje, molim vas.
– Ima jedan, Velko se zove, junoša, tek se prodlakavio, prodava tako sve i svašta, dve ulice od mene – odgovori majstor pokazujući rukama nalik na dlakave šunke.

– Odma’ mi je ličio na nekog lopova. Ako mi je on ‘vatao ženu…

Njegovo odgovor proprati struganje ćuskije po drvetu.

– Pokazaćete mi gde mu je radnja. Ali, molim vas, ne činite ništa nepromišljeno dok ne utvrdim istinu, za to će mi trebati svega nekoliko trenutaka. Ja ću ući sam unutra, ako saznam nešto relevantno, zovem vas. Da li je to u redu?

Sten stegnu jako bradatu vilicu, i još jače ćuskiju, pa ćutke krenu ka kapiji u dnu bašte.

 

Ubedivši nekako besnog bradonju da sačeka iza ugla, Hokus krenu ka radnji smeštenoj na špicastom uglu dveju uličica. Istražitelj zagladi kosu i brkove, ispravi revere i ramena, pa gurnu vrata, koja mu odgovoriše zveckanjem zvončića. Zidovi prodavnice bili su prekriveni drvenim policama prepunim raznoraznim drangulijama koje bi se većinom mogle opisati kao đubre. Hokus je tobož zainteresovano gledao njihov sadržaj, kada kroz zastor sa leve strane uđe mladi trgovac.
– Dobar dan i, tako mi, ovaj, sunca i zlata, gospodaru!

– Tako mi zemlje i zlata! – ispravi ga Hokus najnadmenijim glasom koji je umeo da odglumi.
– Da, ovaj, šta mogu da učinim za vas, gospodaru?

Hokus se nakašlja uštogljeno.

– Zovem se Finius Bringlborg, dolazim iz Hredomstada, a po zanimanju sam sakupljač starina – reče Hokus ubeđen da mladić ljudske rase od nepunih dvadeset godina ne zna da je Hredomstad ime mitskog grada iza pustinje iz koga su, navodno, stanovnici Košnice migrirali pre više hiljada godina.
– Interesuje me nakit: krune, minđuše, prstenje… Posebno me zanimaju artifakti dinastije Horg koji se odlikuju oštrim uglovima i prefinjenim stilom. Ništa ispod pet grumena. Zlato, naravno. I da se razumemo, ja jesam entuzijasta, ali ne planiram da dam više od dve hiljade zlatnika po komadu. I transakcija mora da se obavi danas, jer moje kočije polaze u suton. Dakle, da li imate nešto što bi me moglo interesovati?

Očigledno pomamljen sumom, mladić obazrivo pogleda unaokolo, pa odnekud ispod pulta izvuče platneni zavežljaj. Kada ga je odmotao, Hokus ugleda narukvicu izvanredne izrade koja je odgovarala Stenovom opisu.

– I’am ovo samo. Čisto zlato, ne znam za drugo. Možda mogu da vam nabavim još nešto, al’… ne znam baš da l’ mogu danas….

Hokus podiže svoj špicasti nos i izvi usne ispitivački.

– Hm… Nije loše, solidan kvalitet, ali, ovo nije Horg… možda neka od narednih dinastija. Šteta…
Mladić se uzvrpolji.

– Ako me sačeka…te, mogu da vam iskopam možda nešto… Može i jevtinije… Će se dogovorimo…

Istražitelj uzdahnu glumeći razočarenje.

– Ne, ne… Žao mi je, moram da obiđem još par trgovina danas. Izvinjavam se što sam vam uzalud trošio vreme, gospodine. Nadam se da ćemo sledeći put ostvariti uspešnu saradnju. Doviđenja!
Sten ga je nestrpljivo čekao pred vratima, teško dišući.

– Kod njega je narukvica vaše supruge, u to nema sumnje.

Hokus je prepoznao šablon: trgovac koji prodaje precenjen predmet, koji zatim krade i preprodaje u nedogled; prevara koju je video više puta na ulicama Košnice.

– Sudeći po svemu što sam zapazio, ne bih rekao da vam je žena bila neverna, u pitanju je… – nastavi Hokus svoje izlaganje, ali je isto tako mogao da govori i zidu.

Sten ga nije slušao, već je stežući ćuskiju gnevno koračao ka radnji.

Praporci zavrištaše kada rmpalija šutnu vrata.

– Jebem li ti… majku božju… od ovolikih devojaka u gradu moju si Slaju našao da…
Preplašeni mladić zakorača unazad, bacajući naizmenično pogled čas na zajapurenog čoveka, čas na Hokusa, koji je trčao za njim razmišljajući bezuspešno kako da reši ovu situaciju bez krvoprolića.

Ćuskija slete na mladićevo rame u mešavini zvona metala i krckanja kostiju. Prodavac se sruči na zemlju i sklupča poput ranjenog ježa, u pokušaju blokiranja naleta Stenovih čizmi.

– Svi.. ti.. i svetli… i mračni… ma, sad ćeš da vidiš ti, đubre jedno! Gde je moje žene nakit? Govori!

Kada je uspeo da dođe do daha, mladić je ispuštao samo bolne krike.

– Gospodine Sten! Molim vas! Dosta je bilo! Naučio je svoju lekciju!

– Ma, šta dosta, sve ću koske da mu polomim, đubre balavo!

– Gospodine Sten – vikao je Hokus, pokušavajući da se ispreči između razjarenog čoveka i trgovca, a da usput i sam ne popije udarac – ako ga ubijete, doći će straža, sudije, ne treba vam to sada! Pustite ga da vam vrati narukvicu. Dugujete gospodinu i izvinjenje, je l’ tako mladiću?

Sten zastade na trenutak, zadihan i crven u licu poput divljoroda.

– Izvivi.. izvini… nisam… vratiću vam narukvicu! Molim te… – kukao je presamićeni mladić pokušavajući da se digne sa poda.

– I pare da mi vratiš!

– Hoću, hoću, evo!

– I ako samo jednom čujem da si priš’o mojoj avliji, kožu ću ti odrati.

Trgovac drhtavim rukama pruži zavežljaj Stenu, a zatim i vrećicu novčića sa kaiša.
Sten ga još jedared udari pesnicom u stomak, poslavši ga nazad na pod, pa krenu ka izlazu.

– Evo ti pare – reče, dodajući istu vrećicu Hokusu – idemo kod mene da proslavimo. Da se usvinjimo od rakiju!

Hokusu je ovaj predlog zvučao sasvim prihvatljivo.

 

Rakija je tekla, rakija je pekla, a Slaja je, noseći taze vraćenu narukvicu na ruci kao znak oprosta, donosila naizmenično poslužavnike sa šunkom i sirom.

– Dobar si ti… dobar… umeš svoj pos’o. Ja, kao kolega majstor, umem to da cenim. Malečak si… al’ si… žilav. Kako ono kažu, žestina se čuva u malim flašama? – mumlao je Sten sipajući i prosipajući rakiju jednom rukom, istovremeno stežući snažno Hokusa za rame drugom.
Istražitelj se nije bunio. U vrećici je bilo više novca nego što mu je bilo obećano, a rakija je bila dobra i jaka. Uz malo sreće, ustaće sledećeg jutra pre svog poslodavca i vratiće se nazad u Košnicu pre nego što ovaj shvati koliko je preplatio njegove usluge.

– Uzdravlje! Uzdravlje! Uzdravlje! Nemoj nikad da se ženiš…

“Šunka je preslana”, razmišljao je Hokus dok se teturao uz stepenice do kreveta, ostavivši svog domaćina da hrče na stolici. – Sutra ima ceo dan da pijem vode. I sutra idem da kupim letnje odelo –  promrmlja boreći se sa levom čizmom, pa poraženo odustade i strovali se u krevet.

Nadao se praznini, zaboravu, ali mu nešto nije dalo mira. Čim je zaspao, krenuo je da sanja čudne snove. Nešto u vezi sa ovim slučajem nije bilo kako treba…

 

Probudi ga urlik.

– Aaaaa!! Ubiću je! Ubiću kurvu!

Hokus strča niz stepenice, šutirajući usput drugu čizmu sa stopala.

– Šta se desilo? – upita Hokus bunovno.

– Pobegla! Pobegla kroz prozor opet, majku joj kurvinsku! Otišla svom kurvaru… E pa, nećemo tako, dosta sam bio fin… – mumlao je Sten vadeći sataru iz fijoke u kuhinji.

Istražitelju su kroz glavu kuljali nedosanjani snovi.

– Gosp… Sten. Slušaj me. Slušaj me kad ti kažem! – podviknu Hokus. – Nešto ovde nije kako treba. Dopusti mi da proverim nešto. Ako nisam u pravu, omasti sataru, nije me briga. Ali mislim da se ovde dešava nešto čudno.

Sten je, srećom, bio u gorem stanju od Hokusa, nesposoban da dela brzo. Istražitelj dotrča do širom otvorenog prozora, pa skoči kroz njega u dvorište. Bio mu je potreban trenutak da izoštri sliku iz duple u jednostruku, pa zatim još jedan da gnomovskim vidom prodre u tamu. U prašini pod prozorom jasno je video otiske bosih stopala.

– Pratite me – reče Hokus.

Trag je vodio do kapije na dnu bašte, pa zatim do potoka, a onda preko njega, ka uskoj stazici koja je vijugala kroz šumu ka vrhu brda u centru Rasadnika, i Košnice.

Obe žene kod kojih je bila narukvica išle su nagonski, gotovo nevoljno, u ovom pravcu. Ali zašto? Šta ih je gonilo na to? Hokus je verovao da je Slaja bila opljačkana, ali nije znao kako ju je prodavac naveo da dođe u šumu… Sem ako to uopšte nije bilo njegovo delo…
– Vreme je da ponovo posetimo našeg trgovca.

Sten je provalio vrata radnje naletom koji mu je sigurno iščašio rame, ali su mu brlja i bes toliko otupele čula da to nije ni primetio. Pre nego što je i stigao da iskoči iz kreveta, mladi trgovac je imao Hokusov ručni samostrel na slepoočnici. To nije bilo neophodno, ali je umirilo Stena, koji bi mu verovatno odsekao glavu pre nego što bi Hokus stigao da postavi pitanja.

– Šta hoćete više od mene? – povika mladić ridajući. – Vratio sam vam narukvicu, vratio sam vam pare, nemam ništa više! Molim vas!

– Gde si našao ovu narukvicu? – upita Hokus staloženo.

– I gde je moja žena? Gde si je sakrio?

– Sten… Molim vas, prepustite ovo meni. Prodavao si narukvicu, krao je, i preprodavao, zar ne?
– Nisam! Ovaj, jesam, ali samo sam jednom to uradio… Vraćao sam se iz gore, i, ta neka žena, išla je kao zblajznuta i imala je narukvicu… Pa sam je udario u glavu i uzeo joj zlato… Molim vas! Nisam vašu ženu ni video ni takao!

– Lažeš! Lažeš, đubre jedno!

– Pitaću još samo jednom, ako ne dobijem zadovoljavajući odgovor, pustiću gospodina Stena da izvrši svoju pravdu. Gde si našao ovu narukvicu?

– Iskop’o sam je! Gore na brdu, gde je već kopano! Ima svašta da se nađe!
Hokus počeša bradicu zamišljeno.

– Ma, koga je briga gde je iskop’o narukvicu! Pričaj, gde mi je žena! – graknu Sten zgrabivši ga za okovratnik spavaćice.

– Sten! Vaša žena nije ovde. Ako želite da je nađete, poći ćete za mnom.

– Gde?

– Na brdo.

– To mesto je ukleto! Kad padne mrak, svašta se čuje, što nije od ovog sveta!  – viknu trgovac uplašeno za njima dok su izlazili iz njegove spavaće sobe.

 

Hokus je grabio sigurno mračnom stazom, stežući samostrel ispred sebe. Sten je bauljao iza njega, saplićući se o kamenje i psujući. Crveni mesec Oksi bio je u punom sjaju, bacajući sablasne senke kroz isprepletane krošnje vrba koju su grlile put.

– Gde idemo ovo, koj’ moj’? Što bi moja žena bila…

Hokus je postao svestan Stenove ćutnje istog momenta kada je primetio kamene strukture na visoravni. Kraj jedne od njih čučala je žena u spavaćici, ruku ispruženih ka nečemu što je na prvi pogled izgledalo kao komešanje vazduha u letnjoj jari.

Hokusova gnomovska čula bila su nedovoljno razvijena i dodatno umrtvljena alkoholom, ali je uprkos tome osetio neobično prisustvo. Što je duže gledao u pravcu treperave pojave to mu se više činilo da u njoj vidi plavičaste konture muškarca.

Sten nemo prođe pored istražitelja i kleknu pognute glave kraj svoje supruge.

– Zanimljivo – začu se glas sa svih strana, nalik na eho pomešan sa šuštanjem vetra – ti nisi iz mog kraljevstva. Gnom? Šta jedan gnom traži u Košnici?

Glas je imao aristokratski ton i govorio je gotovo zaboravljenim dijalektom.

– Ja sam Hokus Lokvud, iz loze Lokvuda iz Velikog Brda. Ne znam ko si, ili šta si ti, ali životi ovih ljudi ne pripadaju tebi! Odlazi, prikazo, i oslobodi ih! – reče Hokus glasom punog hrabrosti osnažene alkoholom.

– Ne pripadaju meni? Usuđuješ se da govoriš o tome šta je moje vlasništvo? Prvo ovi… paori dolaze u moje kraljevstvo, zidaju kuće na mom imanju, kradu stvari iz mog groba… A zatim mi jedan GNOM govori o tome šta meni pripada?

Čudna obamrlost preplavi Hokusa. Osećao se kao da pluta na mesečini, prebačen u neko drugo doba.
– Vremena su se promenila… Košnica pripada svakome, ne samo povlašćenima. I ne samo ljudima. Ne znam koliko ste upućeni u današnje događaje… vaše visočanstvo – dodade Hokus, ni sam ne znajući zašto – ali u Košnici danas žive gnomovi, patuljci, pa i divljorodi, i svi imaju jednaka prava na život!

– Divljorodi? Ovaj grad je zaista otišao do Rak-Urovog praga.

Crveni zrak mesečina odblesnu o predmet od uglačanog metala u podnožju kamenog zida.
– Ovi ljudi nisu lopovi, i sami su prevareni. Dobili ste svoje blago nazad, oslobodite ih!
– A zašto bih? U moje vreme, svo troje bi bili odrani i obešeni naglavačke o krvavi orah.
– Ali ovo nije vaše vreme. Vremena se menjaju. Vi više niste vladar ovog grada. Zapravo, niste ni živi.

Utvara je bila bestelesna i bez lica, ipak, Hokus je osećao da se mršti u negodovanju.

– Oni koji me pamte, znaju da sam bio dobar, pravedan vladar. Ne nameravam da rušim tu sliku u smrti. Odlazi, gnome. I ne vraćaj se više. Sledeći put neću biti tako milosrdan.

– Šta će biti s’ njima? – reče Hokus pokazujući na klečeće figure.

– Neka kleče još malo, makar do izlaska sunca. Malo poniznosti im neće škoditi. Ovde se više neće vratiti i preneće drugima poruku. Odlazi sada, moje strpljenje ipak ima granice.

Hokus nije bio siguran koliko mu ova utvara može nauditi, ali nije želeo ni da sazna, te se okrenu i zaputi nazad niz stazu. Negde na pola puta oseti kako mu se bistri um, kao da se budi iz dubokog sna. I stisak rakije je bio popustio, te postade svestan bola u tabanima koji su bili prekriveni posekotinama i trnjem. Istražitelj shvati da je zaboravio čizme u Stenovoj kući, ali nije imao želju da se vrati po njih, te krvavih stopala krenu nazad ka gradu.

“U nečemu jesam pogrešio.” – mislio je istražitelj. “Ovo nije bio jedan od “onih” slučajeva. Bio je jedan od “onih drugih”. Uz malo sreće, naći ću krčmu koja i dalje radi.”

Objavljeno u zbirci kratkih SF priča “Ubiq” #19 https://www.goodreads.com/book/show/34928038-ubiq-asopis-za-znanstvenu-fantastiku-br-19
 

 

Užasi van ovog sveta

Koristim ove poslednje trenutke da zabeležim sve što se desilo, u nadi da će neko naći moje beleške i proslediti ih dalje, kao opomenu na opasnosti koje leže sa one strane naše stvarnosti, na užase čije postojanje niko ne bi mogao ni zamisliti. Nemam snage da sam odem i ispričam svoju priču, a ni razuma da je ispričam, jer su mi događaji koji su se odvili osakatili i telo i um.

Bilo je to u podne, u to nesveto doba, kada sunce, taj nemilosrdni ubica svih božijih stvorenja, smogava dovoljno snage da svoje volšebne zrake spusti do dubina i rastera tamu koja nas čuva od zla koja vrebaju ovim, kako sam nedavno saznao, okrutnim i nepoznatim svetom. Jedne noći, kada se plime postojanja poravnaju, On će pustiti svoje blagoslovene pipke i prožderati užarenog Neprijatelja. Ja to neću dočekati, do tada će još mnogo kolonija ispupeti i nestati, ali mi ta misao daje utehu: kada dođe vreme Mraka, kraci Onog Ko Plete U Dubini prožderaće i demone sa drugih svetova, njihov porod i dom.

Bilo je to u podne kada se začuo strašan zvuk i kada su se vode uskomešale silno, kao od jake oluje, ali ne prirodno, već kao da je kakvo orijaško stvorenje zakoračalo morskim dnom. Ja sam, kao i ostatak moje kolonije, spavao čvrsto u pećinama među šiljatim stenama, na dnu gde senka Njegovih pipaka večno bdi i štiti nas od Neprijatelja, kada je udar razbudio celu koloniju i naterao nas da zbunjeni i nespremni zaplivamo ka izlazu iz pećine. Znao sam da nije trebalo da izlazimo u taj prokleti čas, kada ni jednom od Njegovih izdanaka nije vreme izlaziti, ali duboko ukorenjeni instinkti lovaca, taj nemir koji osećamo kada se voda ustalasa, nije nam dao mira, te smo napustili bezbednost utočišta da vidimo kakav džinovski plen može toliko da se praćaka. Znao sam da nije trebalo da izlazimo jer je voda mirisala pogrešno, otrovno. Znali su i ostali, ali smo ipak izašli.

Tu… Stvar, kažem Stvar, jer ne znam kako bih je drugačije opisao, našli smo na podjednako nesvetom mestu kao što je i čas njenog dolaska bio: na pustoj visoravni, visoko, gde je voda plitka i topla i gde je Neprijateljeva snaga jaka. To mesto je oduvek važilo za prokleto jer na njemu nije bilo ni jednog kamena koji bi pružao senku ili utočište, i na kome nije raslo niti pupelo ništa od božijih bića. Stvar koja se ugnezdila na njemu nije ličila ni na šta pod opnom vodenom: nije imala ni pipke ni bičeve, ni vlati ni treplje. Par peraja bila su jedina prepoznatljiva odlika na njenom masivnom, izduženom telu, a ni ona nisu naličila na peraja bilo kog bića koje sam ranije video. Nije imala ni membranu ni krljušt, već samo gladak oklop sačinjen od nekakve tvorevine za koju sam siguran da ne postoji nigde u moru. Stvar se nije kretala, te smo pomislili da je mrtva, ili da možda nikad nije ni bila živa već samo kakva stena neobičnog oblika, ali je Prvoispupeli mudro rekao je moguće da se samo primirila čekajući da joj plen sam priđe, i zabranio svima da priđu bliže od tri puta tri puta tri puta tri dužina, uz pretnju da će svakom ko prekrši njegovu naredbu biti pojedeni pipci, a ostatak izbačen iz mora na suncem oprljenu stenu gde će mu telo istrunuti, a duh biti opoganjen tako da više nikad ne može biti ujedinjen sa Onim Koji Plete U Dubini. Meni, kao ni većini iz kolonije, nisu trebale zabrane ni pretnje: svi smo znali da lovac ne napada plen ako nije siguran da može da ga prekolje i proždere, to je bio Prvi Zakon. A nismo ni imali želju da priđemo nečemu što je stiglo odozgo, iz sveta gde ničeg nema i gde vlada Neprijatelj. Prišli bismo toj stvari jedino ako bi to bila Njegova direktna naredba, ali On je sada spavao, sakupljajući snagu, i nisu ga interesovale takve nebitne stvari. Ako bi se ispostavilo da je stvar opasna i da ju je poslao Neprijatelj lično, On bi se probudio iz svog sna da je smrvi i proždere, rekao je Prvoispupeli.

Vratili smo se nazad u pećinu, rešeni da zaboravimo na Stvar i nikada je ne pominjemo više. Svi, sem jednog. Krivim ga za sve što se desilo, jer jeste kriv: njegova neposlušnost donela je prokletstvo na celu koloniju, a možda i na ceo svet u kome živimo. Krivim ga, ali i razumem zašto je postupio kako jeste. U sokovima koje nam teku kroz telo, leži nagon. Pipak mora pa pipne, čeljust mora da okusi, jer mi smo deca Njegova, a on je Lovac Koji Lovi Sve.

Postojanje se vratilo u normalu posle toga: lovili smo, spavali i rasli, čekajući da narastemo dovoljno da otplivamo dalje i osnujemo svoju koloniju i tako uvećamo Njega dok svi ne budemo njegov deo i svi kao jedno zaplivamo da prožderemo Neprijatelja.

Mnogo plima kasnije saznao sam da je jedan od nas odlazio da vidi Stvar. Nije o tome govorio svima, iako je to bila Njegova zapovest, ali je imao moć da ne kaže jer je bio Četvrtoispupeli. Ja nisam želeo da znam ništa o tome, nisam želeo da imam ikakve veze sa Stvari, ali sam bio jedan od Prvih Devet, član Višeg Nonagona, te sam vremenom ipak saznao. Nisam obraćao mnogo pažnje na te priče sve dok nisu postale čudnije i ozbiljnije. Četvrtoispupeli je posle jednog od svojih izleta rekao nešto skroz neverovatno: tvrdio je da je pričao sa Stvari. Rekao je da je Stvar zapravo školjka, i da se u njoj nalazi kolonija bića, drugačijih od nas, ali koja takođe imaju um i cilj. Rekao je i da su ta bića naučila naš jezik, i da su mu preko Puža Koji Nosi Sunce pričala o čudima iz sveta koji se nalazi daleko od našeg, o drugim morima i stvorenjima koje žive u njima, a i van njih. I o drugom bogu. Devetoispupeli ga je pitao koliko pipaka ima njihov bog i koliko je sunaca proždrao, na šta mu je ovaj odgovorio da taj bog nema pipaka i da nikad nije proždrao sunce. Interesovanje grupe je splaslo jer smo zaključili da to onda ne može biti bog, te smo se vratili svom lovu. Četvrtoispupeli je nastavio sa svojim ekspedicijama i svaki put se vraćao sa čudnijim i bogohulnijim pričama. Kada je preneo jevanđelje kolonije iz školjke o tome da je njihov bog jedini pravi bog koji je stvorio sve što postoji, kako sunce nije Neprijatelj već onaj koji daje život, i kako Spavač i Lovac ili nije bog ili čak nije ni stvaran, shvatili smo da je pomutio pameću i rešili da ga prijavimo Prvoispupelom. Četvrtoispupeli je tada pobegao iz kolonije, i proveo mnogo noći sakriven negde u blizini proklete visoravni, dolazeći pod okriljem dana da propoveda svoja nesveta jevanđelja pozivajući novoispupele na pobunu protiv Prvog Nonagona kao i protiv samog Tvorca i Uništitelja.

Ali njegova pobuna bila je kratkog veka. Jedne noći Prvoispupeli je okupio koloniju i poslao je u lov na izdajnika, koji je ubrzo nadjačan i doveden u Dvoranu Devet Delova, gde su mu posle kratkog suđenja pojedeni pipci, a ostatak trupla odnešen do plićaka u blizini stene gde se bila spustila Stvar, i izbačen van vode u trulež i ništavilo, i to je bio kraj njegove bogohulne pobune.

Tako smo makar mislili.

Tri noći nakon izvršenja smrtne kazne, Četvrtoispupeli se vratio u koloniju. Ne samo da nije istrunuo, već je imao nove pipke, ne od tvari od kojih je Tvorac sačinio svu svoju mlađ, već od nekih čudnih materijala koji nisu poticali sa ovog sveta. Prethodno su njegovi govori privlačili malo pažnje, ali kada se vratio iz ništavila, naizgled jači nego pre, mnogi novoispupeli, zaneseni čudom njegovog vaskrsenja koje je bilo dokaz njegovih propovedi, napustili su koloniju.

Prvoispupeli nije trpeo ovo, već je odmah mobilizovao ostatak kolonije i poveo ih u pohod da jednom i za svagda uništi bogohulnu Stvar i sve one zavedene njenim opsenama. Roj je plivao kroz mrak koji je kopneo pred izlaskom Neprijatelja, osećajući strah po prvi put u svom postojanju. Nismo se bojali moći neprijatelja, jer smo znali da je On Koji Je Najjači na našoj strani, već čudnovatosti tih stvari koje nisu trebale niti smele postojati.

Te zore desilo se nešto što se nikad ranije nije desilo u sećanjima kolonija: udario je pipak na pipka. U senci nesvete Stvari sa one strane mora, čeljusti su čupale čeljusti, bodlje su bole telesa prolivajući sokove u vodu, u bezumnom pokolju koji je učesnike ostavljao zbunjenim i ošamućenim.

Kada smo sustigli deformisanog mesiju-izdajnika, iz otvora na Stvari kog ranije nije bilo, izašlo je stvorenje za koje sam do tog trenutka bio siguran da je plod poremećenog uma Četvrtoispupelog. Stvor nalik na puža, sa istim glatkim oklopom kao i Stvar iz koje je izašao, plivao je ka nama noseći minijaturno sunce na pročelju. Zaslepljena i zatečena, kolonija je plutala ukočeno, nespremna na ono što je sledilo. Zraci čistog uništenja, prema kojima je svetlost pravog sunca, a kamoli malog sunca koje je stvorenje nosilo, bila ništavna, krenuli su da seju smrt po zbunjenom nam jatu. Prvi redovi bili su uništeni u trenutku, ali je zatim Prvoispupeli hrabro poveo kontranapad. Pipci su obavili stvora pre nego što je stigao da nanese još štete. Njegov oklop bio je otporan na sva oružja koje smo obrazovali vrhovima pipaka, ni bodlje ni kuke i čeljusti mi nisu mogle ništa, ali Deca Onog Koji Lovi Sve bila su i sama moćni lovci, i ubrzo su napipala spojeve u pločama njegovog oklopa i zavukla svoje pipke između njih, razdvajajući ih i otkrivajući njegovu utrobu. Stvorenje očigledno nije bilo naviklo na prirodan svet ispunjen vodom, te je i najmanja napuklina u njegovoj opni bila smrtonosna po njega. U dodiru sa vodom, utroba mu se zamutila ispuštajući poslednji blesak tog ne-života i njegovo truplo je beživotno potonulo na morsko dno.

Kada je ostatak pobunjenika bio savladan, preživeli iz kolonije sjurili su se na Stvar, u nameri da pronađu slične mane u njegovom oklopu i uništi je jednom za svagda. Očigledno uplašena pravičnom snagom kolonije, Stvar je krenula da se uzdiže sa kamenitog tla u nameri da pobegne. Nadao sam se da će otići i zauvek nestati sa našeg sveta, ali Prvoispupeli nije hteo to da dozvoli. Stvar je bila užasna, štetna, i bogohulna, i zbog svega toga morala biti uništena.

Brzo smo otkrili da se Stvar kreće uz pomoć mlaznica skrivenih na njenom podnožju, i mnogi su bili uništeni njenim vrelim čeljustima u brzopletom poletu da ih blokiraju. Međutim, kolonija je učila brzo, nijedna taktika nije mogla uspešno biti primenjena dvaput protiv nas. Mlaznice su ubrzo bile zakrčene, i Stvar je krenula ponovo da tone, osujećena u svom pokušaju kukavičkog bekstva.

Sve što se zbilo do tog trenutka, užasna dešavanja, grozni stvorovi i besmisleni pokolj koji je uništio gotovo celu koloniju, doveli su me do praga ludila, ali mi je konačna pobeda vratila malo razuma i volje, ulivši mi privremeni osećaj sigurnosti. Ono što je usledilo gurnulo me je preko praga.

Jedan deo oklopa školjke se otvorio, i iz njega su izašla bića toliko užasna da je Puž Koji Nosi Sunce u poređenju izgledao gotovo normalno. Bela, crvolika stvorenja koja su izmilela iz Stvari imala su četiri podjednako crvolika uda, dva na gornjoj i dva na donjoj polovini tela na čijem se vrhu nalazilo jedno ogromno, sjajno oko. Gornjim udovima držali su po jedno malo sunce, kao i puž pre njih, i zrake smrti, koje su odmah iskoristili na ostatku našeg raštrkanog jata. Iako smo tada već znali kako da se nosimo sa ovim oružjem, bili smo previše zatečeni njihovom pojavom i previše oslabljeni prethodnim borbama, te je veliki deo nas bio uništen pre nego što smo mogli da izvedemo uspešan napad. Iako užasnut, nisam oklevao ni trenutka, i svom snagom sam naleteo na stvorenje najbliže sebi, obavijajući svojim pipcima njegovo oko, očiglednu slabu tačku, u pokušaju da ga smrskam. A onda sam iz blizine pogledao to neprirodno, buljavo oko. U njegovoj unutrašnjosti nalazila se glava, sa sopstvenim parom očiju. Svi ostaci razuma napustili su me istog trenutka. Um mi je divljao, zamišljajući značenje toga što sam video. Da li je u svakom od tih očiju bila još jedna glava, sa dva para očiju, a u svakom od njih još jedna, i tako u beskonačnost? Da li to znači da je sve ono što je Četvrtoispupeli pripovedao moglo biti stvarno? Da Spavač i Pletač i Lovac nije pravi bog? Da možda ni ne postoji? Da je sve ono što sam znao, ili mislio da znam zapravo bila samo varka? Strah, pravi strah, kakav ni jedan od nas nikada nije osetio, strah u čijem je izvoru bilo ludilo nemogućeg, oblio mi je telo.

Pobegao sam. Tačnije, pokušao sam da pobegnem. Moćni razarajući zrak pogodio me je u toku bega, sekući mi većinu pipaka i sakateći mi preostale. Bitka je i dalje trajala iza mene, i dok sam tonuo, video sam da je dostigla nerešeni status. Crvoliki užasi vratili su se u utrobu Stvari, koja je ovoga puta uspela u svom pokušaju bega i krenula da se diže ka površini mora. Svi iz moje kolonije bili su mrtvi. Tačnije, svi sem izdajnika Četvrtoispupelog koji je svojim pipcima od mračnih materija neprirodno hitro zaplivao i nestao u senkama. To je bio poslednji prizor koji sam video tonući ka dubini, ispunivši me dodatnom nelagodom.

Sada ležim u tami dna, previše povređen da bih plivao. Ostala su mi još dva nepovređena pipka, i dva patrljka, i u viru ludila shvatam da sada i sam ličim na jednog od tih stvorova. Pipcima koje i dalje mogu da pokrećem grebem ovu statuu-zapis, uskoro ću izgrebati poslednji od dozvoljenih devet-puta-devet-puta-devet-puta-devet poteza, nakon čega mi ostaje samo jedna stvar: da se prožderem, pretvorim u sluz, i čekam kaznu Spavača, jer nisam ispunio volju Njegovu.

Objavljeno u zbirci kratkih SF priča “Marsonic” #10 (2016)  https://www.goodreads.com/book/show/33297352-marsonic-10

The Curious Expedition

1

Recenzija igre je ekskluziva za sajt “Emitor”, možete je pogledati ovde: http://emitor.rs/2016/10/the-curious-expedition/

Nesporazum

Svi romani i filmovi naučne fantastike nisu uspeli da nas pripreme: kada su se na nebu iznad glavnih gradova pojavili leteći tanjiri, svetom je zavladala panika. Sada već čuvena fotografija žene koja stisnutih pesnica vrišti na ulici, dok joj stopalo dodiruje senka masivne letelice iznad, najbolje opisuje situaciju koja je vladala u tom periodu. Haos i anarhija preplavili su ulice ostavljajući za sobom trag uništenja i prolivene krvi. Izbezumljeni građani lomili su izloge i grabili hrane koliko su mogli da ponesu, ne obazirući se ni na koga. Bogati i uticajni povukli su se u unapred pripremljena i opskrbljena skloništa, dok je većina nas potražilo utočište u podrumima i podzemnim garažama.

Najgori je bio strah, strah od nepoznatog. O vanzemaljcima nismo znali ništa. Leteći tanjiri pojavili su se naizgled niotkuda. Doleteli su neverovatnom brzinom i usporili su tek kada su stigli na svoja odredišta iznad velegrada. Masivne, bele tvorevine, bez ikakvih detalja, neverovatno nalik na obične kuhinjske tanjire. Pratili smo sve vesti koje smo mogli da dobijemo u svojim podzemnim skrovištima: šćućureni kraj prethodno zaboravljenih radio aparata, nagnuti nad nagorele novine, okupljeni ispred glasnika sa površine.

Predstavnici država većali su o najboljem toku akcija: neki su bili za mirovan pristup i komunikaciju, drugi, koji su činili većinu, zahtevali su vojnu intervenciju. Naši naučnici su pokušavali na sve načine da stupe u kontakt sa vanzemaljcima: putem svetlosti, zvuka, toplote, i mnoštva drugih, manje standardnih metoda poslate su poruke na svim jezicima sveta, matematičke jednačine, šifre i umetničke tvorevine. Međutim, bez uspeha: tuđinske letelice nisu odgovarale. Naučnici su tražili još vremena, tvrdeći kako je čovečanstvu pružena možda jedinstvena prilika za kontakt sa drugim bićima, ali generali i vojskovođe, pritisnuti haosom koji je poseta vanzemaljaca izazvala, zahtevali su vojnu intervenciju. Slušali smo preko radija o rešenju donetom na sednici Ujedinjenih nacija. Neki od nas su negodovali, ali većina je podržala odluku. Već sutradan smo čuli fijuke mlaznjaka i potmule detonacije bombi.
Vanzemaljci nisu pružili nikakav otpor. Nije bilo nevidljivih energetskih polja, moćnih lasera niti kopnenih trupa. Titanski tanjiri pucali su pod udarima projektila i bombi, njihove krhotine padale su poput nazubljenih pahulja po zgradama Pariza, Londona, Njujorka… Sledećeg dana, čovečanstvo je slavilo pobedu.

*  *  *

Grč koncentracije nestade sa lica kralja-čarobnjaka i njegovo mesto zauze beznadežna opuštenost. Drhtavim pokretima on spusti svoje mršavo telo nazad na presto od žutog kamena. Čin mu je iscrpela svu preostalu snagu i sada mu nije preostalo ništa drugo do da se prepusti čekanju smrti.

U dvorani od žutog kamena vladala je savršena tišina. Njegovi sledbenici bili su ili mrtvi ili na samrti, skeleti sklupčani u fetalnom položaju, nalik na gomile nehajno ostavljenog veša. Izneverio ih je, iako niko nije imao snage da ga optuži za to.

Svuda oko zamka prostirala se pustoš: napuštene kule i zamkovi, suve planine i raspukla zemlja.

Bio je siguran da će ova konačna čin uspeti. Nije znao mnogo o stanovnicima plave planete, zapravo gotovo ništa. Znao je da su dosta nalik njima, da hodaju na dve noge i da imaju hranu. To je sve što je saznao i u svojoj aroganciji smatrao da je dovoljno. Nije znao kakav jezik govore, da li su mudri kao oni ili poje kao ptice, da li mogu da šalju misli, ili poput divljih zveri razumeju samo akcije. Nije smeo da rizikuje da ga ne razumeju. Nije bilo vremena za razgovore, prevode i tumačenja. Poslao im je poruku koju je, kako je mislio, bilo nemoguće pogrešno protumači. Prazan tanjir – “Molimo, pošaljite hranu!” Bio je sasvim siguran da će uspeti. Nije znao da li ga nisu razumeli ili samo nisu hteli da usliše njegovu molbu. U dubinama uma osetio je uništenje svakog pojedinačnog tanjira i znao je da je njegov narod osuđen na smrt.

U džinovskom zamku od žutog kamena, na dalekoj žutoj planeti, kralj-čarobnjak, poslednji vladar i poslednji pripadnik umiruće rase, tiho ispusti dušu.

Objavljeno u Istrakonskoj zbirci “Igra pričina” http://inverzija.net/?p=19350#.V1s5hLt95hE

Preko peska i zvezda

Šatl za sletanje izvio je svoj sunovrati pad u standardan let manevrom od koga se Francov stomak izvrnuo poput čarape. Čim je letelica zauzela stabilnu poziciju, metalni zastori su krenuli da se dižu puštajući unutra plimu svetlosti i prve prizore novog sveta. Iako je znao da je stotinama svetlosnih godina daleko od Zemlje, slika koju je video kroz prozor delovala je veoma obično: pesak, planine i reka koja se poput zmije uvija između njih. Kada su u vidik ušli aerodrom, vojne zgrade i razbacane niske građevine od blata, prizor je podsećao na bilo koje mesto na Bliskom Istoku. Onda ugleda kamene strukture. Ni ne primetivši, ustao je sa sedišta i prislonio lice uz staklo.

– Blagi Bože…

– Vidim da vam se razvezao stomak, gospodine Lund. Šta kažete na pogled, a? Mogu da zamislim reakcije teoretičara zavere kada bi ovo procurilo do Zemlje.

General Stoun, kao i većina vojnog osoblja, delovao je potpuno imun na mučninu izazvanu transportom. Blještavi zraci sunca davali su zlatan sjaj epoletama na njegovom kompaktnom izolacionom odelu.

U nepreglednom glinenom getu, ugneždene između straćara i skladišta, nalazile su se masivne strukture od tesanog belog kamena. Bunar, dovoljan da zadovolji potrebe omanjeg grada. Džinovske trokrake zvezde, sa sjajnim kipovima na vrhu. Bezlične, monolitne građevine, nedokučive svrhe.

– Video sam slike, ali ovo… ovo je nestvarno!

– Spremite se, gospodine Lund, ima još toga. Još mnogo toga…

Sledeća doza nestvarnog došla je sa vožnjom od aerodroma do baze. Oklopni guseničar špartao je neumorno zemljanim putevima između redova primitivnih kuća, koje su izbliza ličile na mešavinu afričkih koliba i osinjaka. Međutim, ono što je potpuno okupiralo pažnju Franca Lunda bili su njihovi stanovnici. Pogrbljena, žabolika stvorenja, zeleno-smeđe kože i naglašenih crta lica. Skakala su po krovovima poput majmuna i ispuštali otegnute urlike na prizor oklopnog vozila. Na sebi nisu imali odeću ni obuću, ali je svako od njih nosilo komad prostog nakita načinjen od neobrađenog kristala.

– Nema šanse da su ova stvorenja sagradila one građevine.

– Znamo. – odgovori general.

– Mislite da su ih zaista izgradili ti… Gospodari pustinje?

– Jeste li pročitali dosije, gospodine Lund?

– Pročitao sam ga više puta od početka do kraja. Problem je to što od početka do kraja ima ukupno tri stranice.

– Naše poznavanje planete YP-367 je prilično ograničeno. Ovde ima mnogo većih misterija od vanzemaljskih piramida. Recimo, otkud kiseonik na planeti bez zelenih biljaka? Otkud život ovde, baš ovde, na planeti čijih sedamdeset posto površine čini pustinja? Imamo tri istraživačke baze, najsavremeniju opremu, imamo fizičare, biologe, geologe… Ali smem da se kladim da je ključ u… njima. Zato nam treba diplomata. Kao što piše u dosijeu, vi ste ovde u diplomatskoj misiji.

– Predstavnik celokupne ljudske rase pred božanskim bićima koja možda ni ne postoje. Prosto k’o pasulj.

-O, oni postoje, definitivno. Samo ne žele da se sastaju sa nama. Ugovorili smo jedan, i samo jedan sastanak, i nameravamo da ga iskoristimo najbolje moguće.

– Zašto ja? – upita Franc čupkajući svoju gustu crnu bradu.

– Imate najbolje moguće školovanje, decenije iskustva, a i sjajno ste se pokazali do sada u radu na kolonijama.

– Da, ali u kolonijama sam radio sa ljudima. Do pre dve nedelje nisam znao da postoji inteligentan život na drugim planetama, a sada znam da postoje čak dve vrste.

– Jedna. Ovi gušteri nas ne interesuju. Koncentrišite se na zadatak.

– Gospodari pustinje…

– Kada stignemo u bazu uputiću vas u detalje. Pokušajte da se opustite do tad.

– Da, bez stresa…

Kasarna je bila standardna vojna zgrada sačinjena od montažnog materijala. Izgledala je poput pećnice, ali je srećom unutra bila prijatno sveže. Franc primeti da mu je korak težak, posledica nešto jače gravitacije planete, ali mu to nije smetalo, a sudeći po tvrdnjama medicinskog osoblja, nije bilo ni opasno, makar ne pri kraćim izlaganjima. General i još dva vojnika otpratiše ga do sobe. Vojnici su ostali ispred vrata, a njihovo mesto su zauzele dve Francu nepoznate osobe u skupim odelima. General zapali cigaru, levo odelo cigaretu, a desno prekrsti noge i upita:

– Pročitali ste dosije, gospodine Lund?

– Da. Umem da čitam, samo mi se čini da je suština ovde uglavnom napisana između redova.

– Takva je situacija, nažalost…

– Kakva je to situacija?

Prvo odelo izbaci dim.

– 17. oktobra 2033. godine, po standardnom zemaljskom vremenu, kontigent Alfa-4 stupio je u kontakt sa bićem koje lokalno stanovništvo opisuje kao jednog od Gospodara pustinje. Susret se završio time što je biće napustilo sastanak prerano, ne dozvolivši našim naučnicima da saznaju više o njemu i njegovoj vrsti. Posle dugog perioda pregovaranja, pregovaranja sa rasom čiji je intelekt negde na nivou šimpanze, moram da naglasim, uspeli smo da ugovorimo novi sastanak. Vi ćete voditi taj sastanak, sresti se sa Gospodarom pustinje i uručiti poklon u ime Ujedinjenih Država Zemlje.

– Mora da je taj Gospodar pustinje ostavio jak utisak na vas. Ne liči na vojsku da se pravi fina, ugovara sastanke i šalje bombonjere. Čudi me da već nije zatvoren negde dva kilometra ispod zemlje sa elektrodama na bradavicama i polaže zakletvu zastavi.

Odela se pogledaše i prošaptaše nešto jedno drugome. General je pućkao cigaru i ćutao, očigledno ućutkan višim činom dvojice.

– Za nekog ko se bavi uspostavljanjem međuljudskih odnosa, niste naročito diplomatski nastrojeni, gospodine Lund.

– Samo želim da znam u šta se upuštam.

– Sutra ujutru ćete se susresti sa Gospodarom pustinje na ugovorenom mestu. Vaše je da budete prijatni, da ostavljate pozitivan, ne-preteći utisak. Proćaskaćete malo i uručiti poklon. To je sve.

– A šta ako taj Gospodar ne bude naročito prijateljski nastrojen?

– Nemate razloga za brigu. Sastanak će se održati u bezbednom okruženju, okružen našim jedinicama, i pod budnim nadzorom kom-kamere.

Levo odelo otvori akt-tašnu iz koje izvadi elegantnu četvrtastu kutiju od ružinog drveta, a zatim je otvori i pokaza diplomati. Unutra se nalazio džepni švajcarski sat od čistog zlata, izvanredne izrade.

– Učite ih konceptu merenja vremena ili im nabijate na nos to što nemaju Švajcarsku?

– Poklon je simboličan i kulturološki. Sat je remek-delo, umetničko delo, zapravo. Predstavlja simbol ljudske rase i civilizacije.

– Kažete da ćemo ćaskati? Da li ću imati prevodioca?

Čovek sa desne strane se nasmeši.

– To… neće biti neophodno.

Svo trojica ustadoše i krenuše ka vratima.

– Delujete umorno i nervozno, gospodine Lund, predlažem vam da dobro večerate i legnete u krevet ranije. Sve što vam treba vam je na raspolaganju, samo potražite od osoblja. Mi se vidimo sutra na sastanku nakon vaše misije, ako sve bude išlo kako treba.

– Ako…?

– Formalni izraz, gospodine Lund. Sigurni smo da će sve biti u redu. Laku noć!

Trio napusti sobu, ostavivši Franca da u oblaku dima od cigarete i sjaju sunca, koje nije bilo ni blizu zalaska, razmišlja o božanskim bićima i njihovim primitivnim sledbenicima.

Uprkos klima uređaju i tabletama za spavanje, većinu noći je proveo bacakajući se po krevetu zapljusnut talasima znoja. Tek je par sati pred zoru uspeo da malo uhvati san. Vozeći se na zadnjem sedištu vojnog vozila, razmišljao je o privilegiji i pritisku zadatka koji ga čeka.

Sastanak je bio ugovoren na neutralnoj teritoriji. General nije pristao da na to da se održi u ceremonijalnoj piramidi, koju je, kako je tvrdio, bilo nemoguće osigurati, a nije dolazilo u obzir ni da Gospodar dođe u bazu, pa je na kraju ugovoreno da mesto sastanka bude jedna od retkih višespratnih zemljanih zgrada u centru naseobine. Penjući se uz rampu od utabane zemlje, Franc je primetio da pokušaj vojske da isprazni zgradu nije bio uspešan, tako da su uski hodnici bili preplavljeni vojnicima u punoj opremi i uznemirenim žabolikim stvorenjima. Kratak uspon završio se ispred ulaza u prostoriju  osiguranu zemaljskom i vanzemaljskom stražom. Komandant dade diplomati znak rukom, na šta Franc udahnu duboko vreli prašnjavi vazduh i zakorača unutra.

Prostorija je bila prosta i prostrana, sa jednostavnim glinenim stolicama i velikim okruglim prozorima. Francova pratnja je ostala ispred, ostavivši ga u društvu nekolicine domorodaca koji su klečali na podu u molitvenim pozama. Nakon par mirnih trenutaka, jedna tačka u vazduhu krenu na titra kao od vreline. Ubrzo se u njoj formirala blještava iskra, koja je postajala sve sjajnija i sjajnija, sve dok iz nje ne krenu da se izdiže vrtlog vazduha. Sa svakim kolutom, vrtlog je postajao neprozirniji i materijalniji, obrazujući humanoidnu figuru. Novostvoreni lik je izgledao kao božanska verzija žabolikih stvorenja, istaknutih mišića, simetričnih, aristokratskih crta lica, nalik na kip isklesan od granita. Ceo prizor je bio surealan, poput holograma, nadrealan i istovremeno veoma stvaran. Franc shvati da bulji, pa proguta pljuvačku i zauze dostojanstveniju pozu. Obrati mu se glas. Ne od zvuka, već u njegovoj glavi, toliko neočekivan i ljudski da je na trenutak pomislio da mu neko priča preko komunikatora.

– Pozdrav, ambasadore.

Franc razmotri na tren da li treba da pruži ruku stvorenju.

– Pozdrav… ne znam kako da vam se obratim.

– Moje ime nije važno. Možeš me zvati Gospodar peska.

Diplomata razmotri kakva osoba naziva samu sebe gospodarem. Kroz glavu mu na trenutak prođe misao da je sve ovo nekakav trik, neslana šala, ali je stvorenje pred njim prosto zračilo prisustvom. Razmišljao je šta da kaže, šta je uopšte prikladno reći u ovakvoj unikatnoj situaciji, pa zaključi da ne vredi da oblikuje misli pre nego što ih izgovori, jer ih je stvorenje verovatno čitalo kako ih je smišljao.

– Zovem se Franc Lund, i kao i ostali pripadnici moje rase, dolazim sa planete koju zovemo Zemlja. Naša vrsta nikad ranije nije bila u ovakvoj situaciji, ovo nam je prvi susret sa drugom inteligentnom rasom, molim da ne zamerite na mojoj zbunjenosti.

Gospodar odgovori blagim naklonom.

– Naša misija na ovoj planeti je istraživačke prirode, tražimo znanje i odgovore na tajne univerzuma. Dolazimo u miru i nadamo se međusobnom razumevanju i dugoj, prijateljskoj saradnji. U to ime, želeo bih da vam predam mali poklon, simbol naše kulture, kao znak dobre volje.

Franc otvori drvenu kutiju i izloži njen sadržaj gospodaru. Odjednom, mehanizam sata se uz tiho zujanje otvori otkrivajući kompleksan unutrašnji sloj. Uz zaglušujući prasak, između utrobe sata i baze stvorenja suknu blještavi električni luk. Franc ispusti kutiju od šoka, a kada mu se vratio vid, od stvorenja nije bilo ni traga. Spoljašnja oplata sata se zatvori, a žaboliki stvorovi koji su do maločas ležali na podu, uspraviše se i ispustiše duge uznemirene urlike. Pucnji krenuše da odjekuju zgradom. Pre nego što je shvatio šta se događa, u prostoriju utrča vojnik i sasu dva precizna rafala u uznemirene stvorove.

– Pokupi to! I čuvaj ga životom! Ovo je zvanična direktiva! – reče vojnik pokazujući na predmet na podu.

Drhtavim pokretima Franc podiže kutiju i stavi je pod mišku. Sa svih strana dopirali su brektaji automatskog oružja i kreštanje domorodaca. Ignorišući diplomatu, vojnik je skoncentrisano slušao kom-sat.

– Glavni izlazi su blokirani? U redu, izvršavamo manevar B, pokrivajte nas! – Reče vojnik u spravicu na uvetu, pa pažljivo pogleda kroz prozor.

– Skači!

– Ja? Kako, ovaj…

Pre nego što je stigao da odgovori, vojnik ga gurnu kroz okrugli otvor. Franc polete kroz vazduh i nakon kratkog pada slete na parkirano vojno vozilo. Grube ruke ga uguraše na suvozačko sedište i vozilo pojuri niz prašnjavu ulicu.

Sukob se proširio na ceo grad. Sa svih strana su sevali rafali, a žaboliki borci bacali su se neustrašivo na oklopna vozila.

– Drž’ se čvrsto! – povika vozač manevrišući tesnim uličicama.

Na krovu jedne od viših zgrada stajao je matori žabac držeći štap na čijem je vrhu bio pričvršćen krupan komad kristala. On ispusti oštar krik, na šta iz vrha štapa pokulja snop svetlosti i toplote. Zrak pogodi gornji deo vozila istopivši ga. Slična sudbina je snašla i njihovu pratnju.

– Pažnja! Neprijatelj poseduje visoko-energetsko oružje! Ponavljam, neprijatelj poseduje visoko-energetsko…

Drugi zrak prođe kroz prednju haubu, napraviviši savršeno okruglu rupu kroz oplatu i grudi vozača. Vozilo nastavi nekontrolisano da ide pravo, stružući zidove blatnjavih zgrada.

– Sranje, sranje, sranje!!! – Mumlao je Franc užasnuto kroz bradu natopljenu znojem, pa skoči preko leša vozača i zgrabi komande. Displej je bio mrtav, mogao je da vidi gde vozi samo kroz usijanu rupu na metalnoj šoferšajbni. Iz komunikatora je dopirala samo tišina.

Na nebu se pojavi vojni levi-kopter, sejući kiše metaka po zemljanom gradu i njegovim stanovnicima. Franc na trenutak odahnu, kada blještavi zrak pogodi jedan od motora, na šta letelica krenu da pada spiralnom putanjom van njegovog uskog vidokruga.

– Sranje! Sranje!

Talasi panike i znoja zapljuskivali su ga naizmenično. Delujući instinktivno, Franc istera vozilo van grada i preko užarenog peska, nadajući se da će ga tako lakše naći i spasiti. U daljini ispred njega sruči se vojni transporter okupan vatrom i dimom.

– Sranje!!

Franca obuze strah kakav nikad ranije nije osetio. Po prvi put se istinski plašio za svoj život. Vozio je pravo, pravo, ka užarenom horizontu. Nije mogao da zna da li iza njega ide drugi transporter, nije smeo da stane i proveri. Samo pravo, pravo, gutale su gusenice pesak i prašinu….

Ispred njega se stvorilo stakleno more. “Fatamorgana”, pomisli on, i pojuri ka lelujavom prizoru. Sjaj sunca ga zaslepi na trenutak, a kada je nestao, oklopno vozilo surva se niz skrivenu liticu i zabi u žitak pesak.

Bauljajući kroz mračnu i sparnu utrobu vozilu, Franc konačno nađe mehanizam za otvaranje zadnjih vrata i, ispuzavši napolje okupan znojem, duboko udahnu suvi, vreli vazduh. Vozilo je do polovine bilo zabijeno u pesak, a sunce je svojim nemilosrdnim zracima pretvorilo njegovu površinu u pećnicu. Povlačeći se pred nezemaljskom vrelinom, Franc se dogega do senke peščane klisure i sede u fetalni položaj, moleći se da pomoć ubrzo dođe.

“Moraju da dođu! Moraju da me spasu! Vozilo ima tragač, samo je pitanje vremena! Previše sam bitan da bi me ostavili! Misija je previše bitna…” pomisli, pa obori pogled ka drvenoj kutiji u svom krilu.

“Diplomatska misija malo sutra! Trebalo je da znam! Izradili su me kao poslednjeg magarca”. On otvori kutiju i baci pogled na težak okrugli sat, pa ga ubaci u džep pantalona. Kakva god situacija bila, ovaj predmet je vredeo pokretanja međuplanetarnog rata; kad je već toliko propatio zbog njega, bilo bi pametno čuvati ga na sigurnom mestu.

Dan je bio nemoguće vruć i nemoguće dug. Mehanizam sata koji se nalazio iznad skrivenog internog uređaja je radio, pa, kao švajcarski sat. Sati su prolazili, jedan, dva, šest, dvanaest… niko nije dolazio po njega. “Ovo je nemoguće! Čak i da me nisu pratili, čak i da je tragač i sve ostalo u vozilu oštećeno, današnji sateliti bukvalno mogu da nađu iglu u plastu sena, ili u pustinji, iz svemira! Zašto niko ne dolazi?? I zašto ne pada mrak??” U jednom trenutku uzverao se preko vrele oplate vozila u njenu unutrašnjost da pokupi vodu i ostale potrepštine, zadobivši time teže opekotine. Koristio je sve trikove koji su mu ranije spašavali život u sličnim situacijama: natopio je tkaninu vodom i sisao je umesto da pije direktno iz čuturice, izolovao je celo telo odećom da smanji sušenje kože, spavao je pokriven peskom… Dan je i dalje trajao, niko nije dolazio, i uprkos svim merama, ostao je bez kapi vode. Kada je posle više od dvadeset sati sunce konačno počelo da zalazio, shvatio je da će umreti ako se ne pomeri sa trenutne pozicije.

Krenuo je da hoda čim se vrelina dana pretvorila u narandžasti suton. Išao je na zapad, ne znajući šta ga tamo čeka. Stopala su mu propadala kroz rastresito tlo, opekotine su ga bolele, ali je makar vrelina polako jenjavala. I korak mu je bio lakši, što je pripisao tome da se polako navikavao na neobičnu gravitaciju planete. Ipak, napredovao je veoma sporo.

Kada je sunce potpuno zašlo za horizont, na nebu osvanu kaleidoskop boja. Galaksija, u poređenju sa kojom je Mlečni put delovao majušno, ispunjavala je u potpunosti nebeski svod. Prizor je bio istovremeno prelep i užasavajuće stran. Vrelina je nestala, a srećom, nije bilo ni ledeno hladno kako to obično biva noću u pustinji. Hodao je, odmarao, spavao, hodao, okrepljivao se bezukusnim vojnim porcijama, hodao… satima i satima.

Kada je jutro došlo, vrućina se vratila punom snagom. Posle samo nekoliko sati, Franc je shvatio da će ostaviti kosti u ovoj vanzemaljskoj pustinji. Klecavim korakom probijao se kroz dine, dišući teško. On nategnu čuturicu, iako je znao da je davno prazna, pa je baci u pesak i pade na kolena. Zatim izvuče sat i zagleda se u njega kao da će tu naći odgovor na još neko pitanje sem na to koliko je sati.

Sat mu iskliznu iz znojavih prstiju i nestade u slojevima peska. Franc skoči za njim, iskopa ga i protrlja par puta rukavom da ukloni pesak. Pokušao je da razmišlja o misiji, o idejama za preživljavanje, ali mu je u glavi pulsirala samo jedna misao: “Vode!”

– Oslobodi me.

On se trže i krenu da se osvrće.

– Halo? Ko je to rekao?

– Oslobodi me.

Nije bilo nikoga unaokolo. On proveri kom-sat. Ništa.

– Oslobodi me! – ponovi glas.

“Ludim. Gubim razum od dehidracije. Vode! O Bože, vode!”

– Oslobodi me!

Glas je bio u njegovoj glavi. Poznat glas. Franc podiže sat. Njegov odsjaj prikazivao je sjajnu tačku sunca, ugao kazaljki i njegovo ispijeno lice, ništa više.

– Oslobodi me!

– Ja, ne mogu, nemam autorizaciju…

Nije bilo odgovora, čak ni ponavljajućeg vapaja.

– Ja… vode! Molim te! Vode! – zamoli Franc bunovno, ne hajući za to koliko je suludo delovao.

– Oslobodi me!

– Ne znam kako! Molim te! Ako umrem, ne mogu da te oslobodim! Je’l čuješ? Vode! Molim te! Molim te…

– Jug…

– Šta…

– Jug… – ponovi bestelesni glas.

Ostavljen bez izbora, Franc odluči da posluša šta god mu se obraćalo, bio to vanzemaljski entitet ili ludilo.

Drhtavim korakom hodao je ka jugu, slepo prateći uputstva, iako se tamo prostirao isti prizor kao i na bilo kojoj drugoj strani sveta. Na vidiku najednom zablesnu treperava srebrna površina. Izgledala je kao more stakla, iako je on znao da je pitanju još jedna fatamorgana. Zadnjim molekulima snage ispratio je ponavljajuću instrukciju u glavi da ide na jug, kroz iluziju vode. Međutim, fatamorgana se nije udaljavala, niti nestajala, već ga je čekala na istom mestu, sve manje nalik na vodu, a više na koprenu od čiste svetlosti. Kada je kročio u njenu unutrašnjost, osećao se kao da lebdi u moru blještave praznine.

Na drugoj strani se i dalje nalazila pustinja. Nešto drugačija doduše, sa krupnijim, crvenkastim peskom, i niskim brdima u daljini. Paklena vrelina je, doduše, i dalje bila tu.

– Jug – reče glas, nešto sigurnije, i Franc ga posluša, nadajući se da crvena brdašca čuvaju neki skriveni izvor.

Pre nego što je stigao do prvog brda, Franc vide kako se nešto kreće preko dina. Stvorenje nalik na crva, ili gusenicu, gibalo se sporo po svojoj nedokučivoj putanji.

– Priđi.

Polu-svestan od dehidracije, diplomata posluša ne preispitujući savet svog vodiča. Stvorenje je izbliza izgledalo još bizarnije, više je podsećalo na pokidani pipak hobotnice nego na crva, sa mnoštvom vrećastih izraslina koje su mu pokrivale gotovo celo telo. Stvor okrenu svoj prednji deo ka Francu, kao da ga ispituje, iako nije imalo ništa nalik na čulne organe zemaljskih bića.

Franc nije osećao strah, sve je bilo bolje od smrti od dehidracije. Pretpostavljao je da bi ovaj stvor trebalo da mu pomogne, ali nije znao kako, niti kako da ga upita za pomoć.

– On ne priča sa tobom, već sa mnom. Ugovor je sklopljen. Dobićeš svoju tečnost.

Crv se izvi, i jedna od kesa koja mu je rasla na telu otpade poput mrtvog krpelja. Zatim se okrete i nastavi svojim putem.

– Pij.

Franc zgrabi kožastu vreću, nađe otvor i krenu da sisa. U njoj nije bila voda, već nekakva gusta supstanca odvratnog ukusa. On se namršti, ali nastavi da halapljivo guta oporu tečnost. Kada je ispio sadržaj kese do kraja, osećao se potpuno okrepljen, čak i sit.

U glavi mu se bistrilo, i ubrzo je shvatio svoju poziciju. I dalje je bio izgubljen, i dalje nije imao zalihe vode. I imao je sat koji govori. Ili napredni stadium demencije. Došavši do prve stene koja je pružala senku, on sede i obrati se satu:

– Ko si ti?

– Ti znaš ko sam ja.

– Šta hoćeš od mene?

– Hoću da me oslobodiš. Šta ti želiš za uzvrat?

Franc se zamisli.

– Hoću da neko dođe po mene. Ili vozilo koje bi me dovelo nazad do mojih ljudi.

– To ne mogu da ti obezbedim.

– Ne možeš, ili ne želiš?

Nije bilo odgovora.

– U redu. Hoću nazad, bilo kako. Hoću kući.

– Oslobodi me i pomoći ću ti.

– Ne. Prvo ti pomozi meni.

Tišina. Napokon, glas odgovori:

– U redu. Severoistok.

– Zašto bih ti verovao?

– Zato što nemaš izbora.

Franc se namršti, vrati predmet u džep, i naslonjen na vrelu stenu, pade u dubok san.

Čim je sunce zašlo, on krenu ka severoistoku. Na nebu više nije bilo neobične zvezdane formacije, zapravo, jedva da je bilo i zvezda. Ne obraćajući pažnju na astronomske anomalije, Franc je odlučno koračao preko peska, zahvalan na činjenici da više nije tako rastresit i da može znatno brže da se kreće po njemu. Noć je bila hladna, znatno hladnija od prethodne, i mračna. Par puta mu se učinilo da vidi obrise nekakvih životinja, ali bi nestali pre nego što bi im se približio. Nigde nije bilo vode, a vazduh je bio suv, ispunjen čudnim mirisima.

Do jutra mu je nestalo sve snage koju je dobio ispijanjem čudotvornog napitka, a sunce je bilo isto kao i prethodnog dana. Stvorenje iz sata je insistiralo na istom pravcu.

– Ne mogu… ne mogu više…

– Severoistok.

– Šta je na severoistoku? I još koliko ima dotle? Treba mi još tečnosti!

– Tražio si tečnost, dobio si tečnost. Tražio si put do kuće, idemo tim putem. Ja sam sva svoja obećanja ispunio. Ti tvoja nisi.

– Ne znam kako da te oslobodim! Ne znam! – povika Franc plačnim glasom.

Pipao je oplatu sata u potrazi za skrivenim dugmetom. Sem standardnih funkcija sata, nije našao ništa. U trenutku očaja, on baci sat na zemlju, dohvati susedni crvenkasti kamen i krenu da udara po njemu. Mehanizam sata je pucao, zlatna oplata se krivila, i na kraju od predmeta ostade samo jezgro od tamnog metala, čvrsto zatvoreno i bez ogrebotine.

– Severoistok.

Klečeći na kolenima, Franc je plakao bez suza, a zatim ustao i krenuo ka severoistoku.

Sati su bili pesak i vrelina, vrelina i pesak. Retka brda sa još ređim senkama. Usta i oči su mu bile potpuno suve, a u glavi mu se mutilo.

Pred njim se nalazilo još jedno blještavo polje. Previše iscrpljen da bi razmišljao, diplomata nastavi nesigurnim korakom.

Kada je izašao iz beskrajne beline, kolena ga izdadoše i on se sruči u pesak. Nešto je bilo drugačije, vazduh je mirisao poznato, a nebo, iako i dalje ispunjeno nemilosrdnim zracima, nije delovalo tako tuđinski. Međutim, nije mogao da nastavi. Noge su odbijale poslušnost, odgovarajući samo jaucima bola. Drhtavim pokretima, on izvuče metalni oval, sve što je ostalo od švajcarskog sata.

– Rekao si… rekao si…

– Da ću te dovesti kući? I jesam. Pogledaj ka severu.

Franc bolno podiže pogled. U daljini su se belele piramide. Egipatske piramide. Video je moderne zgrade, vojna i turistička vozila. Ljude.

Srce mu je sve slabije kucalo.

– Upo… upomoć! – zavapi slabašno, svestan da ga niko ne čuje.

– Molim te – reče šapatom – molim te, pomozi mi!

– Šta želiš?

– Ne želim da umrem. Molim… te… ne želim da umrem! Izvini… što te nisam oslobodio… izvini… Molim te… Pomozi mi, o Gospodaru!

– Ali jesi me oslobodio. Umešnost tvoje vrste je impresivna, nešto na šta ću obratiti dosta pažnje ubuduće, ali ipak ne može da ukroti energiju zvezda sprovedenu kroz ogromna kristalna prostranstva. Nisam više rob te tričarije koju držiš u ruci.

– Kako… zvezda? Molim te… ne želim da umrem…

– Nećeš umreti. Ni sad, ni nikad. Ponudiću ti isto gostoprimstvo koje je tvoja vrsta ponudila meni.

Niko od slučajnih posmatrača nije primetio neobično električno pražnjenje par desetina kilometara od drevnih piramida. Vetar ubrzo zaveja ovalnu kutijicu peskom.

 

 

Objavljeno u zbirci kratkih SF priča “Ubiq” #17 https://www.goodreads.com/book/show/29603790-ubiq-asopis-za-znanstvenu-fantastiku-br-17?ac=1&from_search=true