Skip to content

Huk vetra u metalnoj šumi

Potmula grmljavina kotrljala se nebom, cedeći poslednje kapi iz modrih oblaka. Zveket metala probijao se kroz šapat kiše po mladoj vegetaciji, najavljujući kolonu ratnika koja se oprezno spuštala niz maglovitu strminu brda.

Tišinu naruši zvižduk oduševljenja koji je poleteo sa usana najmlađeg člana družine, čije su oči pomno osmatrale opustošeni krajolik.

– Auuu, al’ je ova Oluja oljuštila!

Njegov komentar ostade neprimećen.

– Al’ dobro, sigurno je skinula sav kamen s drveća, biće lakše da se obara. Sabljo, je l’ misliš da je istina to što Poglavar Mač Trećeiskovani kaže, da nije svake godine druga Velika oluja, nego da je sve jedna ista, koja ide oko sveta?

– Poglavar Mač je tupan – procedi kroz zube mišićava ratnica, lica ukočenog u grimasu prezira – Da nije tupan, ne bi nas poslao da beremo gvožđe, nego da otimamo od Tupih, kao što je red!
– Jezik ti je oštar kao imeno oružje, ali bi mogla malo da ga zasučeš, Sabljo – ukori je visoki tamnoputi muškarac sa čela kolone – Da ti je i um tako oštar, možda bi ti vodila ovaj pohod.
– Pohod? Ovo nije pohod, ovo je sramota za naše pleme!

– Utupi! Ovo je sve tvoja krivica, zbog tvog prošlog osvajanja i radimo ovo! Svo gvožđe smo trampili za lekove za ranjenike! A oštrice su nam toliko tupe da i nisu za drugo sem za obaranje drveća!
Sablja steže vilicu i odmahnu glavom u nemom besu.

Vođa zaustavi kolonu kratkim zviždukom.

– Ovo mesto je dobro. Ima laguma, ima voća i drveća. E, tako. Nož, Bodež i Perorez, vi ćete da skupljate gvozdeno granje, ovde ga sigurno ima puno. Kama – obrati se vođa brbljivom mladiću – ti ćeš da bereš voće. Koplje i Britva, vidite šta ima u ovim lagumima – reče on uperivši prstom ka rupi u polu-zatrpanim kamenim ruševinama.

– I pazite da vas ne ujedu kužne zveri kao prošli put. – dobaci Sablja cinično. – Ne možemo i ovu žetvu da trampimo za lekove.

Neraspoređeni članovi plemena krenuše da raspakuju oružje, dižu šatore i pale logorsku vatru. Sablja ih je pomno posmatrala ispod oka. Poglavar je možda odabrao Klejmora za vođu pohoda, ali u njenom umu, ona je bila glavna.

– Šta to radiš, tupane?! – uzviknu Sablja kada je dečak krenuo ka stabiljci obrasloj okruglim plodovima – Zeleno voće je otrovno, zar ništa ne znaš?

Kama stade u mestu i krenu ka sledećoj biljci.

– Te su prezrele! I one su otrovne! Hoćeš sve da nas pobiješ? O, Metalni mudraci, sa kim ja idem u pohod! Klejmore – obrati se ona vođi – ne mogu više da gledam ovo, idem u izviđanje. Vodim pet ratnika sa sobom.

– Radi šta hoćeš.

Bili su daleko od naseobina Tupih, te nisu očekivali zasedu, ali ne toliko daleko od Tvrđave da brinu o napadu Olujnih Demona (ne da su mogli da uradi bilo šta povodom toga, ako bi se to desilo), tako da i nije bilo potrebe za izviđanjem. Klejmor je samo želeo Sablju što dalje od sebe i kampa.

– Testera! I sinovi! – viknu vođa – opravdajte vaše imeno oružje! Vreme je da sakupimo nešto dobrog gvožđa!

Sablja pljunu u visoku travu. “Testera! Najbeskorisnija oštrica! Korisna koliko i ova moja pljuvačka što se sliva niz vlati! Ja to gvožđe neću nositi.”

– Katana! Je l’ si završio sa pišanjem? Kupi svoje tupane, idemo u pohod! Da sačuvamo čast plemena! Oštrice u vis!

Očekivano, južno, severno i zapadno od kampa nisu naišli ni na kakvu pretnju. Pri dnu metalne šume spazili su vepra, ali im je pobegao pre nego što su stigli i da potegnu oružje. Sunce je već bilo uveliko iznad horizonta, a ostaci oluja, koje su po pravilu pratile Veliku Oluju, razvejali su izmaglicu u čeličnom šumarku. Pre nego što će se uputiti ka istoku, ka reci, i ka neistraženoj zemlji Demona, Sablja je vratila družinu nazad u kamp, da se odmore i napiju vode.

Dok su se grejali na logorskoj vatri, iz niskog svoda jame proviri koplje istoimenog ratnika, o kome su visile lešine dva džinovska glodara, kao i platneni zavežljaj.

– Našli smo metalno voće! – povika Britva sa drugog kraja koplja-nosiljke, što natera sve ostale da prekinu sa radom i okupe se oko improvizovane vreće.

– Po jedno za svakog! – povika Klejmor odlučno smirujući masu – Sve ostalo ide u rezerve, i naša braća i sestre treba da se slade, zar ne?

– Ovamo otvarač! – viknu Perorez uzbuđeno pipajući metalni valjak – Jao, nadam se da je moje voće od voća!

– Pih! To je samo slatko, al’ ništa ne drži! Nadam se da je moje od mesa! – odgovori joj plavokosi Bodež.
Sabljino voće je u sebi imalo meso ribe, koje je mrzela. Ipak, pojela ga je bez pogovora, jer je znala da će joj dati zdravlje i snagu za predstojeće bitke.

Trenuci koji su sledili su bili ispunjeni žvakanjem i srkanjem.

– Je l’ znaš kako Tupi otvaraju metalno voće? – upita Britva okupljeno društvo. – Udare ga kamenom, i onda ližu sa zemlje!

Odgovor isprati salva smeha, pomešana sa pravilnim udarcima dvosekog mača po četvrtastom stablu, koje je druga smena radnika obarala iza njih.

Pacovi su se okretali na ražnju dok se u metalnoj šumi nastavljala jalova rabota. Uprkos testerisanju, udarcima sekira i vuči konopcima, čelično drveće se čvrsto držalo svojim kamenim korenima. Od svega ovoga Sablji ponovo pripade muka, te podiže svoju družinu na noge i povede je ka potencijalno opasnoj teritoriji: prema Graničnoj reci.

Kada su već bili na domet obale, Sablja dade znak svojim pratiocima da stanu, popravi krzna ispod oklopa da ne bi zveketao i puzanjem krenu kroz ševar. Iako su se, po pričama, Olujni Demoni pojavljivali neposredno nakon Velike Oluje, nije ih se zaista bojala, jer su to ipak bila samo stvorenja iz priča. Niko kog je ona poznavala nije svojim očima video Olujnog Demona.
Ali ono što je ugledala kroz poslednje redove trske, ostavilo ju je bez daha. Preko vode Granične reke, kretala se ljudska figura. Nekom volšebnom magijom, nije tonula na dno, već je poput žabe plivala po površini, prkoseći zakonima ovog sveta. Kada je došla do obale, krenula je nevešto da se šunja kroz gustiš, u njenom pravcu. Sablja je pomno pratila pokrete ove osobe. Bila je to mlada žena, približno njenih godina, vrane kose vezane u rep poput njene, ali bez mišića i bez oklopa na sebi. Nije imala nikakvo vidno oružje, sem noža za pojasom. Sablja je poznavala celu porodicu Noževa: ova devojka nije bila njen pripadnik. Sablja zaključi da je morala biti špijun Tupih, novi trik neprijatelja koji se postajao lukaviji iz dana u dan. Devojka je verovatno mislila da je neprimećena i nije stigla ni da vikne kada ju je Sablja zaskočila, imenim oružjem zasekla po desnici i zatim oborila na blatnjavo tlo.

– Oštrice! Ka meni! Imamo zarobljenika! – poviknu ona.

Leva ruka devojke, klizava od blata i žabokrečine, odjednom se ote njenom stisku i isuče kratko zatubasto oružje. Prestrašena ovom neočekivanom pretnjom, Sablja je udari nadlanicom po zglobu, nateravši je da ispusti sveto oružje koje niko sem Metalnih mudraca nije smeo posedovati. Boreći se protiv poriva da je poseče, ratnica je udari balčekom u glavu, na šta njeno telo besvesno skliznu na vlažno tlo.

Celo pleme bilo je okupljeno oko zarobljenice kada je ova krenula da se dolazi k sebi. Oštrica koja joj nije pripadala, kao i sveto oružje, bili su joj oduzeti. Isto je važilo i za većinu njene neobične fine odeće, koja nije delovala kao krzno bilo kakve poznate zveri. Ranac joj je bio pun misterija: gvozdeno voće, još čudne odeće i gomila predmeta nepoznate svrhe.

Mršava devojka se tresla uprkos toploti logorske vatre i razrogačenih očiju posmatrala pleme. Klejmorovo lice je poprimilo Sabljinu grimasu dok se nadvijalo nad strankinjom.

– Ko si ti? Iz koje si porodice Tupih? Otkud ti oružje Metalnih mudraca i odakle ti pravo da ga dodiruješ?
Splet bora ružio je Klejmorovo zabrinuto lice. Plašilo ga je prisustvo ovog svetog predmeta u vlasništvu jednog od Tupih. “Da li je to značilo da su Metalni mudraci odabrali njih za svoje omiljene, i time prokleli Oštre?”

– Ja… Ne znam… Molim vas, nemojte da me povredite…  Zovem se Julija Šmit i…

Kampom zaori smeh.

– Julija? Kakvo je to oružje? I šta znači Šmit?

– Začepite joj usta – reče  Sablja hladno. – Ovo je sigurno nekakav trik. Ne bi me začudilo da nas svakog trenutka napadnu Tupi.

Na njeno iznenađenje, Klejmor je ozbiljno shvatio njen savet.

– Sabljo, okupi odred. Uzmi koliko god ljudi želiš. Izvidite sve u okolini dve senke hoda. Gde ste našli ovu nesrećnicu?

– Pored reke, oko pola senke odavde. Puzala je po vodi, kao žaba. Nisu tu čista posla, kažem ti Klejmore.
Vođa klimnu glavom odlučno.

– Taj deo oko reke posebno ispitajte. Ako nađete kamp Tupih… Pa, možda se vratimo kući sa malo više gvožđa. I časti.

Vođena instinktom, Sablja povede pohod niz obalu reke i, kao što je i očekivala, posle nekoliko dužina senki hoda spazi naznake vešto zaklonjene logorske vatre. Tupi. Veliki kamp, makar koliko i njihov. Ona požele da ima magično oko Metalnih mudraca, ali i bez njega je videla da nešto rade tik uz obalu.

“Sakupljaju školjke,” primeti zlovoljno. “Zašto se mi nismo setili toga? To je gadan i opasan posao, istina, ali mnogo lakši i isplativiji od obaranja stabala, pogotovo za naše pleme. Došlo je vreme Poslednje oluje, čim su Tupi postali oštriji od nas. Za sve je kriv onaj Mač Trećeiskovani, nije dostojan ni da nosi imenu oštricu… Ali neka, posle ovog pohoda, videće se čije sečivo sija, a čije je izjedeno rđom.”

Sablja posla jednog od svojih sledbenika da dovede ostatak plemena, u nadi da će stići da napadnu Tupe u sumrak. Krv joj je ključala u iščekivanju borbe.

Zalazak sunca je mistično vreme, kada ni čovek ni zver ne razaznaje šta je šta: ljudi postaju kamenje, a kamenje postaje pritajena čudovišta.

Tupi su i dalje bili zauzeti vađenjem četvrtastih metalnih školjki iz vode. Bilo je tu dosta čelika, a neke su bile pune riba, rakova, običnih školjki i jestivih trava, što su sve skupa radnici ubacivali u ogroman kotao koji se krčkao nad logorskom vatrom, puneći vazduh mirisom od kojeg su Oštrima tekle bale. Preokupirani radom, Tupi nisu ni primetili neprijateljsku četu koja se šunjala tik iza rukavca.

Uz vrisak koji je i najhrabrijim ratnicima ledio krv u žilama, Sablja i Klejmor povedoše napad na nespremni kamp protivnika. Bili su nadomak neprijatelja kada se okolinom zaori zvon gonga.
Sablja opsova, jer se nadala da će ih uhvatiti potpuno iznenađene. Gong se oglasi još jedared, što je bio znak za uzbunu, ali prekasno, Tupi nisu stigli ni da obrazuju borbene redove, a vrhovi oružja Oštrica bili su već na domet svojih meta. Tada se oglasi i treći udar gonga.
“Ne, ne, nee!!” zavrišta u sebi Sablja.

– Metalni mudrac! Metalni mudrac! – brundao je glas Tupog negde iza šatora kampa.

Juriš Oštrih zaustavi se u mestu, samo nekoliko koraka od protivnika. Pogledi Tupih ukazivali su da su bili potpuno nesvesni ovog napada, zbunjeni situacijom koliko i njihovi napadači.

Pohod se pretvori u letargičan hod. Prvi Zakon je bio jasan: u slučaju posete Metalnih mudraca sve agresivne akcije se prekidaju i vlada privremeno primirje. Sablja prokle Veliku Oluju, svoje pretke, i same Metalne mudrace u sebi, i, vođena propisima, zasuče oružje.

Kroz senke koje je logorska vatra bacala po šatorima i visokim rastinjem, ukaza se prepoznatljiva silueta. Sablja odmah primeti da nešto nije u redu u njenoj pojavi: oklop Metalnog mudraca, koji ni jedna oštrica nije mogla probiti, bio je unakažen i umazan blatom, a jedna od žila na njegovoj muvolikoj glavi bila je presečena. “Mora da se borio sa Olujnim demonom, ili čak sa stotinom njih, kada ovako izgleda,” pomisli ona.

– O, moćni Mudrače! – zaori se bariton Malja Drugonačinjenog, poglavara Tupih. – Mi, koji smo tvoje sluge, pozdravljamo te!

– Pozdravljamo te! – zaori se kampom. Odaziv je bio toliko glasan da sakrio negodovanje u glasu Sablje i Klejmora, koji su želeli da prvi pozdrave velikog vođu.

– Pozdrav i vama! – oglasi se slabašno glas Mudraca, bez metalnog odjeka koji ga je obično pratio. –  Vraćam se sa izuzetnog puta, iz velike daljine. Treba mi čista voda i hrana. I prenoćište.

Žamor šapata zaori skupinom. Ovo nije bilo uobičajno, obično su Oštri i Tupi bili ti koji su tražili namirnice od Metalnih mudraca, ne obrnuto.

– Preživeo sam… mnoge bitke. Sada mi treba hrana i odmor. Da li ću ih dobiti ili moram silom da ih uzmem?

Na ovaj komentar svi prisutni potrčaše da moćniku donesu posude sa vodom, metalno voće i ćase riblje čorbe iz kazana. Gnev Metalnih mudraca bio je legendaran, te nisu hteli da rizikuju da ga izazovu.

– O, premudri gospodaru! – viknu Sablja sekući tišinu u vazduhu. – Mi, Oštri, uhvatili smo neobičnog zarobljenika! Ako ga Tupi ne priznaju kao svoju uhodu, predajem ga Tebi, kao plen!

Iz mraka ševara sevnuše oštrice goneći prestrašenu nagu devojku vezanih udova.

– Ova devojka nije iz našeg klana! Kunem se kundakom i udaraljkom! – dreknu Malj odrično.
Ofucani Metalni mudrac osmotri zarobljenicu od glave do pete.

– Sada mi je potreban odmor. I hrana. Devojku ću ispitati sa prvim zracima sunca.

Niko od Oštrih ili Tupih se nije suprotstavio. Hrana i voda bili su odnešeni u šator na rubu kampa, a večno zavađena plemena podelila su resurse među sobom i uputila se na nelagodni počinak.  

Prvi, drugi i treći zraci sunca obasjali su privremeno ujedinjeni kamp. Pošto su videli da velikog vođe nema, a ne želeći da uznemiravaju njegov oporavak, vratili su se svojim prethodno planiranim aktivnostima. Oštri su preselili kamp bliže reci i nastavili da sakupljaju granje i obaraju čelične grede, dok su Tupi gacali po blatu i brzacima izvlačeći poluzarđale školjke iz mutne reke.

Bilo je već podne kada se čelična glava Metalnog mudraca pomolila iz šatora. Sablja, koja je nestrpljivo čekala celu noć, pojuri ka njemu stežući nadlanicu svoje izmoždene zarobljenice.
– O, premudri Gospodaru! Ovu ženku smo zarobili u pokušaju prelaska reke. Sa sobom je nosila presveto oružje – reče ona, predajući hromirani predmet – i cele noći je govorila bogohulne, besmislene reči.

Neljudsko lice se okrenu ka Sablji, prihvati znalački oružje jednom, a nadlanicu zarobljenice drugom rukom.

– Hvala ti, ratnice. Ispitaću detaljno ovu zarobljenicu. Verujem da poseduje mnoga znanja koja me  zanimaju.

Sabljino lice sijalo je sjajem imene joj oštrice na podnevnom suncu.

– O, nepobedivi vođo! Tvoja sluškinja te moli da zapamtiš ko ti je predao ovog zarobljenika i da milost svoju daš pokornom plemenu Oštrih, pravim junacima metalnih šuma!

Sablja nije mogla pročitati bezizražajno lice svog gospodara, ali je njegovo klimanje glavom protumačila kao uslišenje svojih molitvi i uputila se nazad, da likujući ispriča saplamenicima o zasluženom blagoslovu.

U gvožđe odevena osoba cimnu svog sužnja za nadlanicu, oborivši je na pod mračnog krznenog šatora. Osnažena iznenadnom bujicom gneva, devojka prosikta kroz zube.

– Ne znam ko ovi divljaci misle da si, ali nisi onaj za koga se predstavljaš. Cev na gas-masci ti nije povezana sa rezervoarom vazduha, a pancirno odelo ti je pocepano na makar tri mesta. Sigurna sam da ne bi mirno reagovali kada bi saznali da neko glumi njihovo božanstvo.
– A ja sam siguran da ne bi reagovali uopšte kada bi “njihovo božanstvo” pogubilo bogohulnu zarobljenicu – odgovori prigušeni glas ispod kacige. – Tako da bi ti bilo bolje da prestaneš da režiš i odgovoriš mi na nekoliko pitanja.

Metalni vešto repetira pištolj, pa skinu kacigu, otkrivajući osakaćeno lice sredovečnog plavokosog muškarca.

– Tako je već bolje – reče on, udišući duboko vazduh. – A sad, sad mi kaži ko si ti, jebeno, i odakle si došla?

– A ko si ti? – odgovori devojka i dalje lebdeći na krilima prkosa.

– Odakle ja dolazim, onaj koji drži oružje postavlja pitanja – reče muškarac i otkoči oružje čija je cev bila uperena u njeno čelo. – Dakle?

Zarobljenica je ćutala kratko razmatrajući svoje opcije, pa uzdahnu poraženo.

– Dolazim iz skloništa DEUT-27. Ja sam četvrta generacija preživelih, posle Kataklizme, ako je kalendar mog kompjutera tačan. Moji roditelji, kao i njihovi roditelji, živeli su ispod zemlje decenijama, u nadi da će se ciklus velike magnetne oluje završiti i da će čovečanstvo povratiti svoju hegemoniju na planeti.

– Kompjuter? Magnetna oluja? Znam te reči… Stara Mo je pričala o tim stvarima, iako su svi mislili da je skrenula pameću…

Lažni mudrac zastade, pa razjapi usta i razrogači oči u šoku.

– Čekaj, rekla si sklonište? Govoriš o skloništima iz davnina? O mestima zaštićenim od oluja i zveri, sa beskonačnim izvorima hrane i vode?

– Pa, nisu baš beskonačni… Kompjuter kaže da DEUT-27 ima resursa za još najviše petnaest godina, to je jedan od razloga zašto sam ga i napustila. A i nisam mogla više da živim u samoći i dosadi…
Njegovo bledo lice poprimi crvenu boju kipućeg besa.

– Nisi… mogla… više da živiš u… dosadi? Dosadi?!

Udar čelične pesnice obori nagu devojku nazad na pod. Krv poteče u tami šatre, puneći vazduh metalnim mirisom.

– Znaš li ti, strvino sa glavom pacova, šta znači beda? Kada celog života jedeš pečurke i mahovinu i kada ti je najlepše sećanje u životu dan kada si pojeo ujaka? Pogledaj me! – riknu uljez, pokazujući prstom ožiljak na obrazu. – Je l’ znaš šta je ovo? Ovo nije ujed životinje! Ovo je ujed mog drugog ujaka, iz doba gladi, kada se naša naseobina u Altenštajnu raspala u haos i kada je svako jeo svakoga! A napolju, hoho, napolju je bilo još gore! Leteće zveri sačinjene od svetlosti, koje ubijaju pogledom! Divljaci bez jezika i odeće, besni od gladi! Vukovi i, i, još svakojake druge zveri! A ti si napustila… raj! Jer ti je bilo dosadno?!

Devojka je jecala na zemljanom podu, brišući naizmenično suze i krv sa lica. Stranac vrati ukradenu kacigu na glavu, pa podiže grubo devojku na noge.

– Odvešćeš me tamo. U to, kako si rekla, skladište. Ako ću već da umrem na ovom prokletom svetu, umreću u blagostanju. I da nisi pomislila da me odaš ovim divljacima! Oni možda ne znaju šta je pištolj i kako se koristi, ali ja svakako znam! Polazi!

Čim se pojavio u svetlosti dana, lažnog Mudraca spopadoše obožavaoci. Pognutih glava, nudili su mu komade gvožđa u zamenu za blagoslove, međutim, on ih je ignorisao i vukao zarobljenicu ka samo njemu poznatom prelazu preko reke.

– O, sveti vođo! Ja, Sablja od Oštrih, prva svog imena, tražim samo da…

– More, nosi se! – odbrusi joj on koračajući žustro ka izlazu iz kampa.

Zvuk gonga još jednom zapara vazduh. Oštri i Tupi prekinuše svoje poslove, osluškujući napeto. Lažni Mudrac ga je ignorisao, probijajući se kroz šumu šatora. Ali gong nije prekinuo svoju pesmu. Drugi, treći, četvrti put… Opšti žamor zavlada kampom.

– Olujni demoni! – odjekivali su panični povici kroz kakafoniju glasova.

Gong se oglasi po peti put, prvi put od kako je bilo koji gong iskovan.

– Biser! Našli smo biser u školjci! – čulo se sa obale reke, nizvodno od kampa.

Oklopljeni muškarac zastade za tren, zaintrigiran opštim oduševljenjem kojim su svi oko njega reagovali na ovu, njemu besmislenu, vest.

– Metalni vođo, našli smo Biser! – reče mišićavi ćelavac unoseći mu se u vizir kacige.

– Dobro, ovaj, dobro… Ja sad moram…

– Biser! Biser! Biser! – orilo se kampom, što šapatom, što povicima. Ratnici-radnici krenuše da ga zaustavljaju i usmeravaju ka izvoru dešavanja. Stranac zastade i osmotri plimu mišića i oružja koja ga je okruživala, od čijeg gneva ga je delila samo krhka brana strahopoštovanja prema njegovoj odori. On opsova ispod glasa, pa gurnu pištoljem svoju zarobljenicu napred, ignorišući njeno drhtanje.

Pripadnici oba plamena bili su okupljeni u skupinu koncentričnih krugova, do čijeg je centra lako došao jer su se ljudi sklanjali od njega poput jata riba od grabljivice. U samom centru, nadvijeni nad platnenim zavežljajem, čučali su Klejmor i Malj, očiju punih ponosa. Pre nego što je i stigao da pogleda šta je u nosiljci, zanatlije plemena, prateći unapred poznati protokol, napravili su malu metalnu kutiju, obložili je suvom travom i krznom i u nju položili pronađenu svetinju.

Sablja je sedela na uzdignutom proplanku nedaleko od vatre. Otkako su joj snovi o moći i slavi bili slomljeni tog jutra, sedela je tu i po prvi put videla ovo društvo novim očima: Oštri i Tupi, radili su zajedno, ćaskali i delili hranu, u neprirodnoj, ali funkcionalnoj harmoniji. Naravno, nije sve bilo savršeno, pola njih je povraćalo jer je neko ubacio pogrešne školjke u lonac, mnogi su patili od trovanja krvi izazvanim posekotinama rđavim metalom, a nekolicina njih se i utopilo u reci (jednog je, naime, odnela džinovska riba). Ali ovde, na suncem-obasjanoj obali reke, daleko od sećanja na Veliku oluju, Olujne demone i ostale užase ovoga sveta, gde su svi radili zajedno i skladno, život je delovao gotovo prijatno. Lepo. Srećno.

– Oštrice! – riknu Klejmorov bas.

-Tupi! – odjeknu Maljev bariton.

– Našli smo Biser!

Kampom zaori gromoglasni urlik trijumfa. Sabljina sanjarija nestade poput magle razvejane olujom i ona se vrati u okrutnu sadašnjost. Tupi i Oštri, sa dezorijentisanim Metalnim mudracem i njegovom golom zarobljenicom krenuše ka Tvrđavi na brdu, ostavivši iza sebe neprocenjive zalihe hrane i gvožđa. Najvrednije sirovine bile su ponesene, čist čelik i lekovi, a najbedniji radnici bili su ostavljeni na milost i nemilost opasnostima koje donose oluje i noć.

U gužvi kolone, uljez u prisvojenom odelu izdvoji devojku iz gužve, navuče joj preko glave olinjali krzneni gunj i šapnu joj na uvo – Je l’ ti znaš šta se događa ovde?

Devojka sačeka da zubi prestanu da joj cvokoću, pa odgovori – Ne, mislila sam da ti znaš.

– Nemam blage veze.

– Kakav to biser spominju?

Lažni Metalni mudrac pogleda levo-desno, pa kada je bio siguran da ih ne prisluškuje niko, makar niko ko može da razume o čemu pričaju, reče – Išao sam da “ispitam da li je biser pravi”. Iskreno, nemam pojma šta je to. Meni izgleda kao obična metalna lopta, ali je čuvaju kao da je beba Jizez lično. Onaj veliki crnac je rekao nešto u smislu “Biser je spas ovoga sveta.” Nisam smeo ništa više da pitam, da ne delujem sumnjivo.

– Nikad nisam čula ni za šta slično.

– Ovi divljaci se kunu u te Metalne mudrace. Onaj koga sam ja ispitao, pre nego što sam ga ubio, ispričao mi je mnogo o tom društvu. Ali nikakve bisere nije spominjao. Ako se ispostavi da im je ovo kugla za boćanje koju su izgubili, ubiću se.

Hodali su još nekoliko koraka u tišini.

– Misliš da smo u nevolji? – reče devojka uplašeno.

Strančev pogled zračio je kroz metalnu oplatu šlema.

– Ceo svet je nevolja! Gde god odeš, sve je užas! Tim Metalnim mudracima sigurno neće biti drago što sam im ubio saplemenika i ukrao mu opremu, ali mislim da sa njima makar mogu da pregovaram. Živote ovih dvonožnih životinja ne cene ništa više od života četvoronožnih, toliko sam saznao, ali možda vide da mi nismo kao oni, možda nas uzmu u zarobljenike, što bi isto bilo sjajno… Sve je bolje od… ovoga!

Kao da želi da potvrdi istinu ovih reči, iznenadni nalet ledenog vetra, zaostalo kopile Velike Oluje, okupa ih talasom peska i kišnih kapi.

Devojka zaćuta na kratko, pa prošapta – Možda te neće otkriti? Možda možeš da…

– Mislim da već znaju sve. Ovaj koga sam zarobio… lažem, koga sam našao zarobljenog ispod stene… šta mi vredi više da lažem ako ću zbog toga samo dobiti težu kaznu… uglavnom, ispričao mi je kako oni imaju neke ptice koje nadgledaju blizinu njihovog doma. Mislim da vidim jednu sad…
Muškarac završi rečenicu uperivši prstom u crnu tačku na nebu.

– Pa to je dron! – uzviknu Julija.

– Možda… Ili patka. Ne razumem se toliko u ptice.

– A, moćna metalna ptica! – dobaci uz osmeh punački ratnik, oštrice na ramenu talasaste poput njegove kose – Došla je da ti poželi dobrodošlicu, o, veliki Metalni mudrače! Raduje me njen prizor, jer imamo još noći hoda do tvoje Tvrđave!

Staza je postala neprohodnija, prepuna isprevrtanog kamenja, provalija i zarđalih zaostavština prošlosti, koje su štrčale iz zemlje poput otrovnih bodlji. Neobični par nije mnogo pričao više, pretežno jer su teško dolazili do daha, ali su vremenom uspostavili neku prećutnu vezu. Oštri su bili Oštri. Tupi su bili Tupi. Metalni mudraci su bili Metalni mudraci. Ali oni su bili oni: sopstveno pleme od dva člana. Juliji je bilo čudno što je osećala bilo šta sem apsolutne mržnje prema ovom ubici i prevarantu, koji ju je koliko juče divljački tukao. Ipak, bio joj je srodniji i sličniji od svih ostalih koje je srela od kako je napustila sigurnost skloništa.

Dok su noćili prvi put, u uvali glatkih kamenih zidova, Julija je primetila da su svi čuvari, sa izuzetkom onih koji su čuvali biser, bili okupljeni oko nosiljki sa čelikom.

– Nose ga Metalnim mudracima. Menjaju ga za lekove, hranu, oklop, novo oružje, i to po jako nepovoljnim uslovima. – objasnio joj je metalni čovek u hladnoj tišini noći, otkrivši joj prethodno da se zove Heinz.

– Ali bitnije od resursa je prestiž: koji klan je bolji, koji je pobedio? Oštri i Tupi, ha! Nikad ništa gluplje nisam čuo, a kod nas u pećinama smo se delili na mahovinare i mesare!

– Plašim se one žene – reče Julija pokazavši na vitku crnku sa povijenim sečivom, koja je poput mačke buljila u njih kroz tamu noći – Mislim da zna da nisi… znaš već.

– Njoj definitivno nešto fali… Ali nije ni bitno. Sutra uveče stižemo u tu Tvrđavu, a tada sve maske spadaju. Iskreno, radujem se na neki način.

Drugog dana su konačno savladali naizgled beskrajnu strminu brda i izašli su na široku visoravan znatno pitomijeg izgleda. Severni horizont bio je išaran tankim linijama sivog dima koje su hranile olujno more oblaka visoko na nebu, što je bio znak da je naselje Tupih u blizini. Kolona zastade i podiže poslednji kamp pre nego što će nastaviti uspon ka samom vrhu brda, na kome se sivila metalna mrlja – tvrđava Metalnih mudraca. Visoravan je bila potpuno očišćena od metala i kamena, a najviša vegetacija nije prelazila visinu struka, te nije bilo ničeg da ublaži žestoko šibanje vetra. Kožne prekrivke su letele i kidale se na ramovima, dok su se ratnici tresli kraj vatri koje su pravile više dima nego toplote, čekajući da izviđači obaveste matične kampove o neočekivanom razvoju događaja. 

– Nešto se dešava – progunđa Heinz ispod kacige – Šta god bio taj biser, poremetio je balans i svakodnevnicu ovih plemena. Pogledaj! Do koliko juče, sve što su njihovi poglavari želeli bila je smrt ovog drugog, a sada sede i pričaju prijateljski.

– Zar to nije dobro? – upita devojka bojažljivo.

– Ne. Ne bih rekao. Planiraju nešto.

– Misliš da će napasti Tvrđavu?

Heinz odmahnu glavom.

– Moj zarobljenik mi je rekao da se to desilo samo jednom. Napad nije uspeo, a Metalni su im u odmazdi pobili pola plemena. Koliko sam shvatio, oni imaju oružja prema kojima su pištolji i puške ravni naoštrenim štapovima. A imaju i pištolje i puške, mnogo njih.

Julija se zamisli.

– Metalni mudraci su verovatno neka vojno-istraživačka grupacija, koja ne samo da je zadržala tehnologiju od pre apokalipse, nego ju je i dodatno unapredila.

– Šta god bili, svakako znaju i umeju više od mene i tebe zajedno, i ako neko ume da preživi u ovom sjebanom svetu, to su oni. Drži glavu dole i ne staj nikome na put, uz malo sreće, večeras ćemo jesti pečene mačke!

Julija se namršti zgađeno, otvori usta u protestu, ali onda se predomisli i samo reče – Ti baš imaš… selektivno poznavanje sveta pre apokalipse!

– Hvala! – odgovori Heinz veselo.

Što su bili bliže čeličnoj tvrđavi, sve manje je delovala kao sivkasta mrlja, a sve više kao planina na planini. Utvrđenje se uzdizalo visoko ka nebu, širilo na obe strane i prelivalo na drugu stranu brda. Julija shvati da je prizor koji su gledali iz podnožja predstavljao samo ulaz u metalnu bazu koja se prostirala miljama unaokolo. Međutim, njena konstrukcija bila je u lošoj formi: mnogi paneli su bili pokidani, tornjevi urušeni, a cela struktura bila je povijena ka istoku, kao mladica na vetru.

Dok su stigli do glavne kapije, nebo je bilo puno zujećih mašina, a ubrzo su ih opkolile i mnogo krupnije metalne zveri, noseći na svojim gusenicama oruđa i oružja titanske snage.

– O, silni Metalni mudrače! Ti, koji otpad pretvaraš u oružje! Ti, koji donosiš i odnosiš bol i koji štitiš od demona užasnih! Dao si nam sveti zadatak i mi smo ga ispunili! Prihvati ovaj Biser koji znači spas, i pusti nas u svet bez patnji!

Duet Malja i Klejmora odjekivao je gotovo religioznim tonom među čeličnim zidinama postrojenja. Heinz nervozno pristupi paru koji je klečao i prihvati pruženu kutiju, osećajući na sebi skrivene pogleda sa visine.

Glas koji je zaparao vazduh imao je jak metalni eho, primetan i u uzdahu koji je prethodio govoru.
– Neka… naš izaslanik i njegova zarobljenica priđu kapiji i neka otvore kutiju za inspekciju.
Jedna od letećih naprava približi se zemlji i ispita sadržaj kutije polivajući je zelenim zracima, a zatim odlete. Neko vreme nije bilo odgovora.

– U redu – odgovori metalni glas konačno – neka uđu… njih dvoje i plemenske vođe.

Cevi oružja na mašinama nemirno su pratile uznemirenu masu, dok se, po prvi put u zapamćenoj istoriji plemena, kapija citadele Mudraca dizala ispred njih.

Malj i Klejmor ustaše i krenuše da prate čoveka u pohabanom metalnom odelu i njegovu polu-nagu zarobljenicu.

– Ti nisi vođa Oštrih! Mač Trećeiskovani je naš vođa! – kriknu Sablja gurajući se kroz masu.

– Mač Trećeiskovani nas nije udostojio svojim prisustvom, iako je dobio vest o pronalasku Bisera. Kao što si i sama rekla, on nije dobar vođa. Ja preuzimam njegovo mesto.

Sabljino telo bilo je bujica gneva. Klejmor je stigao da izvuče pola mača iz korice kada je oluja u Sabljinom obliku uz vrisak sletela na njega, posekavši mu vrat sve do kože potiljka. Mnogi posmatrači potegoše svoja oružja.

– Tupi, ovo se vas ne tiče, odložite maljeve! Oštri, od sad sam ja vaš vođa! Ako je Klejmor imao pravo na titulu putem izdaje, onda imam i ja! Ako neko ima problem sa tim, neka ukrsti oružje sa mnom sada i ovde!

Posle kratke tišine, još jedan metalni uzdah zazvoni vazduhom.

– Samo… uđite.

Masivna čelična vrata zatvoriše se bučno iza četvoročlane družine, a sunčevu svetlost zameni veštački sjaj staklenih cevi sa plafona. Prostorija je bila gotovo potpuno prazna, sa izuzetkom dugačkog korita sa desne strane i četvrtastog luka ispred njih.

– Kutiju sa biserom, oružje i sve predmete od metala ostavite u pregradi sa vaše desne strane i nastavite napred. – naredio je bestelesni glas.

Devojka se okrete ka metalnom čoveku.

– Ako skineš… znaće…

– Već znaju.

Sablja se okrete da vidi o čemu pričaju ovo dvoje i umalo vrisnu kada vide kako Metalni mudrac odvaljuje sopstvenu glavu. Prizor koji je pratio ovu užasnu scenu bio je još čudniji: ispod metalne glave Metalnog mudraca nalazila se još jedna glava, glava običnog čoveka. Uprkos hladnoći čeličnog hodnika, Sablja se preznoji, preispitujući u sebi sve što je ikad znala o svetu. “Njegova glava je… kapa… od gvožđa,” mozgala je grozničavo. Malj je delio njenu konfuziju, i razrogačenih očiju stezao dršku svog imenog oružja.

– Kutiju sa biserom, oružje i sve predmete od metala ostavite u pregradi sa vaše desne strane i nastavite napred.

Nakon nešto zveckanja bez izgovorenih reči, dno korita se pokrenu i odnese položene stvari u rupu u zidu. Četverac zatim krenu ka kapiji koja je svetlucala crvenim i zelenim svetlima. Oči Sablje i Malja Drugonačinjenog i dalje su bile uprte u unakaženo lice čoveka koji se izlegao iz metalne ljušture.

Lažni Mudrac, neobična devojka i Malj Drugonačinjeni prošli su kroz kapiju bez problema, ali kad je Sablja zakoračila kroz njen luk, hodnikom zavlada haos pištanja, zujanja i treptećih svetala. Iz nekog skrovitog kutka prostorije pojavi se jedna od metalna ptica, i uperivši nauljenu cev ka Sabljinom čelu, progovori glasom Metalnih mudraca.

– Sabljo od plemena Oštrih, veće Mudraca je odlučilo da su tvoje ratničke veštine, lukavost i snalažljivost korisni resursi za naš cilj, ali ova odluka nije jednoglasna: ako ne smanjiš nivo svoje agresivnosti, plašim se da će veće presuditi da si više štetna nego korisna. Odloži skriveno oružje na traku i prođi ponovo kroz kapiju. Sledeći put neće biti upozorenja.

Oružje na letećoj napravi kliknu u potvrdi ove izjave.

Sledeća vrata krila su još čudniji prizor.

Sablja je očekivala da vidi Metalne mudrace na svojim prestoljima od oružja, okružene kamarama blaga i brdima sjajnog čelika.

Umesto toga, videla je gomilu bledih, slabašnih ljudi u beloj odeći.

Bilo je tu metala, čitavo bogatstvo, zapravo; gotovo sve je bilo sačinjeno od čelika, čak su i čuvari sa svojim oružjima koje raznosi, spaljuje ili ubija bez zvuka bili sačinjeni od čistog čelika. Sablja se nadala da su ovi bolešljivi ljudi samo sluge Metalnih mudraca, ali je duboko u sebi znala da to nije istina još i pre nego što se jedan od njih oglasio malodušnim glasom koji se maločas čuo iz metalnih usta letećeg stvora.

– Tada! – reče proćelavi muškarac mlatarajući rukama. – Kako vam se sviđa naša gajba? Nije baš koliba prekrivena govnima, ali je dom!

– Helmute! – povika sedokosa žena silazeći niz stepenice ka njima. – Ukaži malo poštovanja prema ovim ljudima, dugujemo im svoje živote! Bez čelika koji su sakupljali, ova konzerva u kojoj živimo bi se raspala još pre sto godina! Je l’ gotov izveštaj o sferi?

Helmutov pogled polete ka beloj tabli koju je nosio u ruci.

– Um, da. Ovo je druga serija replika, serijski broj UN-R-023. Sudeći po arhivama, ovo nije jedna od sfera poslatih da stabilizuju fluktaciju, već jedna od ukradenih iz postrojenja. U savršenoj je formi, verovatno zahvaljujući zaštitnoj kutiji, i nema program u sebi, što znači da možemo da je koristimo za jedan ili drugi cilj.

Starac čupave kose u dnu prostorije opsova gnevno sebi u bradu.

– Druga serija, bez imprinta! – reče oduševljeno crnokosi mladić sa naočarima. – Zamisli samo da imamo Rainarov original! Mogli bismo i da poništimo oluju i da otvorimo kapiju! Možda čak i da podignemo još jednu elektranu, sa druge strane!

– Ostavi se maštarija, dečače, bićemo srećni ako uopšte preživimo ovo ludilo – dobaci starac cinično.

Sablja je škrgutala zubima slušajući ovo trabunjanje. “Samo pričaju i pričaju gluposti! Mogla bih sve da ih pobijem i bez oštrice, mogla bih sigurno! Tako su jadni, slabašni, fuj! A mislila sam da su svemoćni!” Ipak, bilo joj je jasno da metalni stražari slušaju njihove komande i ispunjavaju sve njihove želje, te je sputala svoje ubilačke nagone. Umesto toga, ona uputi pogled ka vođi Tupih, moćnom Malju Drugonačinjenom, u nadi da će na njegovom licu naći razumevanje. Međutim, umesto pravičnog besa, njegovo lice iskazivalo je neku neobjašnjivu tugu: usta su mu bila otvorena kao da pokušava nešto da kaže, a oči, pune suza, bile su uperene negde ka skupini brbljivih Mudraca.

– Sigurna sam da imate mnogo pitanja – reče sedokosa žena – srećom, imamo puno vremena da vam na njih odgovorimo! To jest, možda ne tako puno…

– Šta je biser? – uzviknu plavokosi uljez – Sve drugo nam je manje više jasno, makar nama koji nosimo gaće.

– Biser je replika artefakta, nepoznatog, potencijalno vanzemaljskog porekla, koju je godine 2018. našao holandski arheolog i inovator Rainar Van Dijk. Po strukturi, to je magnetno-oscilaciona sfera, načinjena od legure…

– Filipe, ovi ljudi nisu naučnici! – viknu starica autoritativno. – Pođite za mnom u kantinu. Objasniću vam sve, uz topli ručak i šolju toplog pića.

Dok su ljudi u belim odelima užurbano razvlačili kablove ispred redova stolova i stolica, Julija je proždrljivo kusala kašu iz četvrtaste posude. Heinz je neko vreme koristio plastičnu kašiku, dok nije došao do zaključka da je previše gladan za to i nastavio prstima. Sablja je zagrizla kašiku i bacila je nezainteresovano preko ramena. Malj ju je sažvakao i progutao u transu.

Svetla u prostoriji ugasila su se u isto vreme kada je četvrtasti prozor pred njima zablistao belim sjajem. Pre nego što su stigli da paniče, sliku proprati moćni glasa starice.

– Pre mnogo, mnogo godina, svet je bio potpuno drugačiji. Bio je čist, zdrav i bezbedan. Ali ljudi, gladni moći, igrali su se silama iznad njihovih sposobnosti i naneli propast na svet.
Odnekud iz mraka dopre podrugljiv smeh:

– Ha! Ne laži ljude! Ideja je bila dobra, u pitanju je bila samo tehnička greška!

– Rezultat ove, hm, greške, je pojava koju znate kao Velika oluja, koja je izazvala totalni poremećaj vremenskih uslova, uništenje većine biljnih i životinjskih vrsta, trovanje zemlje i mora, cepanje tkanja stvarnosti i invaziju fotomorfnih stvorenja, koje vi nazivate Olujni demoni, i kao rezultat svega toga, raspad celokupnog ljudskog društva. I to je samo ono što znamo. Nemamo komunikaciju sa ostalim delovima sveta, kao ni bezbedan način putovanja.

Njen uzdrhtali glas zastade na tren. Pogledi pridošlica su bili uprti u ekran, sem Julijinog, koja je ovaj film gledala već hiljadu puta, i nezainteresovano srkala čaj.

– Biser – viknu žena prizvavši sliku metalne lopte, koja je polila publiku plavom svetlošću – odnosno Rainarova sfera, je naša šansa za spas! Ovo postrojenje koristi jednu ovakvu sferu za proizvodnju energije. Sa još jednom sferom, možemo postići jednu od sledeće dve stvari: da poništimo Veliku oluju, i uz malo sreće, vratimo stabilnost eko… prirodi. Svet se neće vratiti na staro, ali možemo da radimo na tome. Druga opcija je nešto drastičnija.

Boja ekrana pređe iz plave u surealno ljubičastu.

– Pre smaka sveta, jedna od funkcija ovog postrojenja bila je istraživanje mogućnosti korišćenja sfera u cilju otvaranja vrata ka drugim svetovima.

Na pomen ove nove informacije, Julija se trže u stolici umalo ispljunuvši čaj.

 – Ukratko, nismo bili potpuno uspešni. Nismo uspeli da otvorimo vrata, već samo prozore veličine truna: dovoljno da posmatramo, ali ne i da putujemo. Međutim, imali smo dovoljno vremena da nađemo novi, bolji svet, a sada uz vašu pomoć, možemo tamo i da odemo.
Dok je pričala, ekran je prikazivao slike novog sveta. Beskrajne purpurne šume koje nisu bile od gvožđa. Pašnjake trave zvezdastih vlati. Vodu koja je delovala pitko. Čudne zveri koji su izgledali istovremeno opasno i ukusno.

– FR-WE-#3361, ili Ksanadu, kako ga zovemo, ima gravi… nije mnogo drugačiji svet od našeg. I što je najbitnije, nije uništen.

– Razlog zašto ste vi ovde je sledeći – govorila je starica ozbiljnim glasom dok su se u sali palila svetla – Mi, starosedeoci ovog naselja, glasali smo i došli do nerešenog stanja. Pola nas je glasalo za pokušaj oporavka sveta, dok je druga polovina glasala za otvaranje kapije i seobu. Jednom kada se sfera stavi u pogon, ne može više da se isključi, tako da nema mesta predomišljanju. Vi ste predstavnici ostatka ljudskog roda: poglavari, vođe, preživeli. Vi ste narod. Kada su moćnici starog sveta pustili u rad ove mašine, i time uništili sve, nisu pitali narod. Ja ne želim da ponovim njihovu grešku.

Podsmeh iz zadnjih redova, koji je kako su sada videli, poticao iz grla čupavog starca, nije imao istu odlučnost kao prethodni.

– Ne morate odmah da donesete odluku, ali morate je doneti u roku od godinu dana; uprkos svim ojačanjima i dodatnoj armaturi, ova zgrada verovatno neće preživeti sledeću Veliku oluju. Do tada, želim da se opustite, odmorite, a mi ćemo vam biti na raspolaganju da odgovorimo na sva pitanja koja imate, naše baze podataka imaju gotovo sve informacije o svetu pre apokalipse, kao i o dešavanjima u oblasti posle nje.

– Ne mogu da verujem da uopšte postavljaju ovakvo pitanje! Odgovor je jasan: moramo da spasimo majku Zemlju! Bez magnetne oluje i sa tehnologijom ove baze, začas ćemo pretvoriti planetu u raj! Je l’ se slažeš samnom, Heinz?

– A? Ne znam ja za to, ja ću sedim ovde još godinu dana, pa idem u tvoje skladište.
Julija uzdahnu zaprepašćeno.

– A Zemlja? Kako…

– Zemlja je sjebana, a ovi već planiraju da sjebu još jednu. Neka, ne zanima me. Ja samo želim da provedem koju godinu spavajući na suvom, punog stomaka. Pomeri se malo, idem da vidim je l’ ima još ovog zelenog, mnogo je dobro…

Šokirana i razočarana, Julija je pogledom čitala lica vođa divljačkih plemena. Ovo je bio istorijski trenutak: jedna pogrešna odluka i svet će biti osuđen na večito prokletstvo. Plašila se toga, ali se još više plašila njih dvoje, te je pokušala da protumači njihove odluke posmatrajući ih iz daljine.

Mišićavi džin, Malj Drugonačinjeni, blenuo je u mršavu devojku u belom kaputu, suzdržavajući se da ne brizne u plač. Ni Julija ni Sablja nisu mogle da znaju da je u njenom licu prepoznao svoju malu Palicu, koju je, kada je umirala od groznice, dao na milost Metalnim mudracima, samo da bi mu rekli da nisu ništa mogli da učine za nju. Mala Palica, bila je ne samo živa i zdrava, već i Metalni mudrac, boginja koja upravlja sudbinom sveta. Njegovo srce bilo je toliko puno radosti da nije mogao da bude ljut zbog užasne podvale Metalnih. Nije mu bilo bitno u kome će svetu da živi, sve dok je to bio svet u kome će moći da živi sa svojom kćerkom.

Sabljino srce je takođe pucalo od sreće. Ovaj pohod je počeo loše, nastavio se još gore, ali se završio slavno. Umesto da se vrati sa naramkom metalnog šiblja, ili da pobedi izvidnicu Tupih, pokoriće ceo jedan novi svet, svet bez Velike oluje, gde će moći preko cele godine da vodi rat protiv Tupih! Ona, Sablja Prvoiskovana, vratiće se trijumfalno u svoje pleme, poseći nesposobnog vođu Mača Trećeiskovanog, poraziće i porobiće sve Tupe, a zatim i ove slabiće koji se izdaju za bogove.

Sablja se nasmeši u sebi. Novi svet će biti svet u kome vetrovi nose miris krvi kroz metalne šume.  

Objavljeno u fanzinu Sci&Fi Portal #1 https://www.facebook.com/tihomir.jovanovic.771/posts/1218801661959103

Skidanje okova

“Neko ide”, reče osmatrač, oka pripijenog uz rupu u hladnom kamenom zidu.

„Gardisti?“, upita glas iz tame iza.

„Ne. Jedan čovek samo.“

„Kako izgleda?“

„Nikako. Obično. Vuče neke torbetine. Nije naoružan, kol’ko vidim.“

„Možda je to čovek, taj što je ovo njegov podrum?“

Pridošlica načini još par koraka utabanom stazom kroz livadu, a zatim nestade iz vidokruga osmatrača. U mračnoj prostoriji je vladao muk. Šake su stezale oružje u iščekivanju. Nije bilo zveketa brave niti zveckanja ključeva, samo škripa šarki. Silueta zakorača u memljivu sobu.

„Dobar dan, prijatelju“, reče glas iz unutrašnjosti podruma.

Čovek na vratima udahnu duboko, pa mu odgovori.

„Dobar dan!“

„Šta tražiš ovde, prijatelju? Da se nisi izgubio?“

Gost se nasmeja tiho.

„Nisam. Nisam se izgubio, hvala na pitanju. A šta tražim… Pa tražim tebe, Leofe Secikeso“, odgovori muškarac.

Lik u tami sklopi svoje duge prste oko drške bodeža za pojasom.

„Tebe i tvoje kompanjone: Guju Aki, Ćelavog Hoa, Korvalda Kovača i Drafa Sivu Kandžu.“

Nekoliko trenutaka u sobi je vladala je napeta tišina. U treperavom sjaju sveće, jedinom izvoru svetlosti u sobi, svetlucale su oštrice različitih veličina i oblika.

„I, šta ćeš sad, kad si nas našao?“

Stranac spusti džakove sa ramena na pod.

„Ja bih prvo da sednem, ako mogu. Ove vreće su teške kao grob. Evo, ovo je poklon, za vas.“

Muškarac sede umorno na drvenu klupicu i nasloni manji, crni džak na nogaru rasklimatanog stola.

Najviša od senki dograbi vreću i krenu da razvezuje učkur. Vekna crnog hleba, jagnjeći but, kotur sira, voće, vrećica oraha, ređao je predmete jedan po jedan na trulu površinu stola. Banditi su se trudili da ne reaguju, iako je stranac mogao da vidi kako krišom gutaju pljuvačku. Kada je njihov visoki saborac naposletku izvukao mešinu sa vinom, dvojica od njih skočiše i krenuše da se otimaju oko nje.

Vođa bande nije reagovao na pometnju i nastavio da strelja pridošlicu pogledom. Taj čovek, delovao mu je istovremeno obično i neobično: neuredna siva kosa, naočare za čitanje, sveže obrijana brada. Bilo je nečeg poznatog u njegovim crtama lica, ali Leof nije mogao da se seti gde ih je video pre.

Nezvani gost progovori ponovo.

„Došao sam da vas unajmim. Imam posao za vas. Najveći i najbolji koji ste ikad imali.“

Leof se namršti.

„Možda jesmo gladni, ali ne radimo za hleb. Ni za strance.“

„Možete me zvati…Tom, recimo. Eto, sad više nisam stranac!“

On izvuče mali predmet iz džepa i hitnu ga ka vođi. Đinđuva zaiskri grimiznim i zlatnim sjajem pre nego što se dugoprsta šaka sklopi oko nje. Leof podiže prsten do visine očiju; na debelom zlatnom navoju nalazio se rubin veličine prepeličjeg jajeta.

„I šta da radim s’ ovim? Ako pokušam da ga prodam, ima pola gradske straže da se stušti na mene. Ko zna sa čije šake je skinut i koji grof ga sad traži?“

„Niko ga ne traži, uveravam te. Ovo je moj prsten. A kad obavimo ovu pljačku, bićeš toliko bogat da nećeš ni morati da ga prodaš.“

U strančevim očima je bilo nečeg mističnog, odlučnog, što je teralo vođu bandita da ga sasluša. Da mu veruje. A želeo je da mu veruje. Za njihovu bandu više nije bilo budućnosti. Svaki stražar u kraljevstvu je znao ko su i kako izgledaju. Obruč oko njih se svakim danom sve više stezao, bilo je samo pitanje vremena kada će im otkriti skrovište. Ovo im je bila šansa, ne samo za slavu i bogatstvo, već i za odmazdu.

„U redu. Da čujem baš, kakva je to pljačka koja će nas učiniti toliko bogatim?“

„Opljačkaćemo Sivi Greben.“

Napetost napusti Leofovo telo.

„Aa, pa ti si skrenuo pameću!“

„Ne, ne, potpuno sam ozbiljan!“

Devojka razbarušene crne kose nastavila je da bulji u pridošlicu iza leđa svog vođe; ostatak bandita je sekao hranu i glasno mljackao u tami.

„Ho! Šta radiš to? Vrati se na dužnost! I zaključaj vrata prvo!“

Bradati džin otrča nazad do ulaza, pa do rupe u zidu, sa sve sendvičem u ruci.

„I reci mi… Tome, kako si to mislio da opljačkaš najbezbednije utvrđenje u kraljevstvu? Kula je na ostrvu, most do nje ima kapiju i gardu… I strelce! Nije moguće prići ni morem, talasi su tu uvek previše divlji, a grebeni oštri. A priča se i da je kraljev čarobnjak zapatio neka užasna čudovišta u tim vodama. Sivi Greben ima i posebnu stražu, a da ne spominjem što niko ne poznaje unutrašnjost kule…“

„Ja poznajem unutrašnjost kule. Znam tačan raspored svih prostorija, uključujući i trezor. A most, garda, strelci, ništa od toga nije važno. Za tri dana, tri Meseca Trilunge poravnaće se na nebu, do tad moramo da budemo spremni.“

„Hoćeš da idemo u pljačku po najsjajnijoj mesečini?“, upita Leof, unezvereno češući bradu.

„Putem koji mi idemo, ni mesečina nam neće biti važna“, odgovori Tom, misteriozno se osmehujući.

„Dobro, recimo da ti verujem i da znaš način kako da se ušunjamo u kulu, šta onda? Kako ćemo izaći? Kako ćemo izneti plen?“

„Prvo morate da uradite nešto za mene. Trivijalan zadatak za vas, ali meni mnogo znači. A posle… Posle ću vam pomoći da iznesete svo blago iz kule. Kunem vam se, tako mi Nebesa i Predaka!“

Začu se zvuk krcanja oraha, što natera obadvojicu sagovornika da okrenu glavu.

Oniži muškarac oštre brade i gotovo ćelave glave držao je smrskanu ljusku između palca i kažiprsta mišićave ruke.

„Ja imam samo jedno pitanje“, reče on, „kako si ti ušao u naše skrovište?“

Tom se nasmeši još jednom, pa izvuče lulu iz džepa. Na pokret njegovog prsta, u vazduhu se stvori svetleći krug, jedva veći od zrna bibera. Odjednom, iz njega pokulja mali ali živahan plamen. Tom prisloni svoju lulu i povuče dim.

„Kao što svako od vas ima specifične veštine, tako i ja imam par trikova u rukavu.“

„Prolaz ka elementarnoj ravni. Zgodan trik“ reče Korvald. „Bio bi još zgodniji da možeš da otvoriš veće rupe.“

Tomovo lice se natmuri.

„Da, bilo bi. Nažalost, to nije u granicama mojih mogućnosti. Za sada, barem. Pomozite mi da raspakujem ovu drugu vreću. U njoj je oprema ključna za izvršenje plana.“

Dok su Korvald Kovač i Draf Siva Kandža izvlačili neobičnu kožnu odeću i maske iz vreće, Tom se šetao skučenim skrovištem i gledao plakate zalepljene na zidu. Poternice, za sve njih, sa lošim crtežima i različitim ponuđenim nagradama. Bilo je tu i gomila tuđih poternica, pocepanih, nagorelih i izbušenih noževima, sa slikama raznoraznih odmetnika, secikesa, buntovnika i kriminalaca svih vrsta i oblika. A u sredini, među njima, nalazio se lik državnog neprijatelja broj jedan, bradatog čarobnjaka duge kose i zlokobnog pogleda…

Odjednom, Tom oseti golicanje na ramenu. On krenu rukom da se počeša i napipa nešto meko. Pramen kose.

„Znam ko si ti“, prošapta glas, nalik na režanje divlje mačke.

#

Tri noći kasnije, šest figura stajalo je na kamenitom hridu najbližem kraljevskom utvrđenju. Svi su bili odeveni u tesne odore, sa maskama od kože i stakla iz kojih su virili komadi šuplje trske. Đonovi dubokih čizmi bili su im vezani za pljosnate kamene blokove, na leđima su nosili torbe sa opremom, a svaki od njih je držao dugačko koplje uvezano krpama pedalj ispred šiljka.

„Zapamtite, ne smete da paničite! Dišite duboko, to je najbitnije. Pratite kompase, idemo otprilike tri stotina koraka ka jugoistoku, onda vas ja vodim ka površini. Vorgoroti će biti previše zauzeti pometnjom, ne verujem da će se neki od njih pojaviti, ali ako se pojavi, samo kopljem u glavu! Oni jesu užasavajući, ali su ipak samo glupe zveri. Spremni?“, Tom upita družinu.

Neobične maske klimnuše u potvrdi.

„U redu, krećemo!“

Guja Aki dodade svoje koplje Leofu, pa skide dugi luk sa ramena i začkilji ka udaljenoj meti. Ona nape strunu, udahnu duboko, i otpusti stisak, poslavši strelu ka litici dve stotine koraka od njih. Ostali nisu videli da je strela pogodila čvor koji je držao drveni koral, ali su videli kako se građevina raspada, kao i siluetu krave koja pada ka uzburkanom moru.

„Jadna krava.“

„Gre’ota. Imalo je tu dobro da se pojede.“

„Bolje ona nego mi“, zaključi Leof.

„Tako. Sad je moj red“, reče Tom.

Podigao je prst i zamahnuo lagano prvo kao Leofovoj maski.

„Dobro?“

„Da“, odgovori ovaj, i udahnu duboko kao potvrdu. Tom ponovi akciju sa maskama svih članova družine, i naposletku sa sopstvenom. „Magija će trajati do jutra, to je više nego što nam je potrebno. To je to. Spremni smo“, reče i neobična družina napusti sjaj crvenog, zelenog i plavog meseca i zakorači u debelo more.

Čim su potpuno nestali pod površinom, pljačkaši skinuše krpe sa svojih kopalja, otkrivši čvorove od fluorescentne jezerske trave. Njen zeleni sjaj je bio slab, ali u kombinaciji sa mesečinom koja se probijala kroz površinu, dovoljan za manevrisanje morskim tlom. Ekspedicije prikupljanja jezerske trave prethodnih dana nisu imale za cilj samo pridobijanje svetleće materije, već su poslužile i kao vežba kretanja i disanja pod vodom. Međutim, pljačkaši su brzo shvatili da kretanje po dnu muljevitog jezera i Žutog mora nisu iste stvari. Dok u jezeru nije bilo ničeg uznemirujućeg, sem pokojeg preraslog soma, biljni i životinjski svet Žutog mora bio je bujan i stran, a morsko dno neravno od stena obraslih koralima. Banditi su ubrzo zaboravili na vorgorote i okupirali misli čudovišnim jeguljama klobučastih vilica koje su kružile okolo i džinovskim crvima pretećih boja koje su gmizali iz rupa kraj njihovih stopala.

Kolona je koračala polako varljivim dnom, brojeći nemo korake. Spuštali su se niz podvodne kotline, peli niz koralne litice, preskakali pukotine i prerasle ljuskare, ostavljajući trag od mehurića svog daha. Najednom njihov predvodnik zastade, zaustavivši kolonu podignutom šakom. Šaka postade prst koji je pokazivao u tamnu dubinu. Pljačkaši se cimnuše unazad uplašeno, oslobađajući jata srebrnih mehurova. Dugačak rep, trup prekriven krljuštima, tri para udova i vilica nalik na rešetku od igli. Vorgorot. Družina opkoli vođu i ogradi ga kopljima, omogućivši mu da nesmetano izvadi veliku kožnu mešinu iz ranca. Tom zamahnu rukom i mešina krenu polako da se puni vazduhom. Odstranivši kamenje sa stopala vrhom koplja, on se uhvati za konopac kojim je balon bio vezan i krenu da se uzdiže. Ostali su jedan za drugim pratili njegov primer. U vodi oko njih sada je kružilo više šestonogih monstruma. Jedno od njih se osmeli i krenu u napad, naletevši na vrh Hoovog koplja. Druga su čekala ostale lovce iz jata, kojih je svakim otkucajem srca bilo sve više.
Balon se uzdizao sve više, noseći načičkane bandite. Mirnom vodom plutale su kore od jabuke, kosti, piljevina i svakojako drugo smeće, govoreći im da su na pravom mestu. Mešina je ulazila u kameno grotlo. Svetlosti je bilo sve manje, a đubreta sve više, sve dok konačno kožna kugla ne izroni na površinu, tik ispod velike metalne rešetke. Leof se uzvera na vrh kanapa, i, kada je se uverio da sa druge strane rešetke nema nikog, proturi svoju dugačku ruku i izvuče rezu, a onda pusti Hoa da je podigne.

„Smrt i zaborav!“, pljunu Draf, strgnuvši masku sa lica. „Ovo je nešto najužasnije što sam u životu uradio, a ceo život mi je bio užasan!“. Ostali nisu ništa rekli, ali je bio očigledno da su delili njegovo mišljenje. Brzo su skinuli kožna odela, i bacili ih zajedno sa kopljima u ispust kroz koji su upravo ušli. Prostorija u kojoj su se nalazili bila je okrugla, hladna i mračna, puna prašnjavih kutija i sanduka. Draf navuče cipele sa krznenim đonom, pa se nečujno poput mačke došunja do vrata. Zalio je šarke uljem iz kantice, pa polako ispitao bravu.

„Nije zaključano. Idem prvi. Budite blizu.“

Kada je došao do vrha stepeništa, lopov se okrenu i načini rukom seriju kompleksnih znakova. Leof i Aki isukaše svoja oružja, plavokosi vođa dugački bodež uparen sa nešto kraćim rođakom, a devojka plamenih očiju par kratkih povijenih noževa nalik na kandže. Svo troje pojuriše u prostoriju na vrhu stepeništa. Ćelavi Ho i Korvald krenuše za njim, stežući drške čekića. Tom je čuo prigušeno krkljanje, a kada se popeo u malu stražarsku sobu, zatekao je tri okrvavljena trupla odevena u verižnjače kako leže na podu. Korvald priđe vratima sa desne strane, zaključa ih i polomi ključ hitrim udarcem.

„Ovim putem neće niko.“

„Jesi li siguran da želiš da se držimo prvobitnog plana“, upita Leof šapatom svog poslodavca. „Niko nas nije čuo, neka tako i ostane. Možemo da uđemo u trezor i izađemo pre nego što…“

Tomove naočare blesnuše u polutami.

„Čuće nas svakako, pre ili kasnije. A ovde ima i drugih stražara, koje nije ovako lako zaustaviti. I obećao sam…“

Secikesa Leof klimnu glavom u razumevanju.

Tom kleknu kraj jednog od stražara i skide snop ključeva sa njegovog pojasa.

Iz sobe su vodila dva hodnika. Pljačkaši zauzeše busiju oko oba, pustivši Toma da ode severnim.

Hodao je između ćelija, tiho koliko je mogao, a zatim prišao trećoj sa desne strane. U tami iza rešetaka disalo je nešto masivno i moćno.

„Znao sam da ćeš se vratiti po mene, prijatelju.“

„Obećao sam da hoću, prijatelju.“

Stvorenje proturi par udova nalik na džinovska klešta raka, okovanih debelim čeličnim obručima. Tom otključa bravu na njima, a potom i onu na vratima ćelije.

„Ako kreneš levo, naći ćeš sa leve strane stepenište koje vodi u podrum. U njemu je ispust za đubre koji vodi u more. Vode su pune vorgorota, ali verujem da ti to neće predstavljati problem.“

Glas nalik na žubor vode u kamenu odgovori.

„Nema za mene više slobode. Ne posle onog što su mi učinili. Sada želim samo osvetu. Želim da povedem što više ovih skotova sa sobom u Mračni Ambis. Idi, prijatelju. Skini okove. Prvo svoje, a onda i sve ostale. Ja ću im zadržati pažnju.“

Tomove oči zaiskriše iza stakala.

Zver iskorači iz tamnice, pa nastavi niz hodnik korakom koji je odzvanjao. Došavši nadomak druge stražarske sobe, ono podiže oslobođene kandže i ispusti grgoljavi bojni poklič.

„To je naš znak“, reče Tom užurbano. „Brzo, nemamo mnogo vremena.“

Družina pojuri levim hodnikom, preseče jedan paralelni, zastavši samo da osmotri stražare kako hitaju ka zvucima borbe, pa nastavi dalje. Put im preprečiše neobična vrata, naizgled načinjena od svih materijala poznatih ljudima, sa gomilom brojčanika i ključaonica.

„Korvalde…“

„Vidim, vidim“, mrmljao je namršteni kovač, proučavajući mehanizme. „Nezgodno, ali u suštini, ovo je samo kombinacija različitih brava. Gazda, treba mi pomoć. Ti preuzmi ove spoljašnje, ja ću ove unutrašnje. U nekom trenutku ćemo morati zajedno da cimnemo. Vi ostali, čuvajte nam leđa.“

Dok su provalnici proučavali bravu, ostatak družine je slušao zveket metala i urlik borbe iz susednog hodnika, stežući svoja oružja u znojavim dlanovima.

„To je to! Ušli smo!“, reče Leof, i pojuri unutra čim su se vrata otvorila. Čelična žica fijuknu i sklopi mu se oko vrata, dižući ga sa poda. Vitez u ukrašenom srebrnom oklopu polete sa druge strane male prostorije i zamahnu dvosekim mačem ka njegovom izloženom grlu. Korvald izvuče klešta i preseče žicu, spasivši život svom vođi i zadobivši posekotinu preko lica. Oklopnik nije imao drugu šansu za napad. Ćelavi Hu ulete u prostoriju, macole uzdignute preko glave. Srebrni šlem se zgužva poput folije pod udarcem, i vitez pade na pod.

„Idu još!“, vrisnu Guja Aki.

Četa stražara trčala je ka vratima. Povrativši dah, Leof se podiže na noge i zauze borbeni stav. Njegovi saborci mu se pridružiše.

Tomov pogled bio je usmeren ne ka vratima, već ka centru prostorije, gde se nalazio predmet prekriven sivim platnom. On strgnu prašnjavi prekrivač, otkrivši neobičan mehanizam – kamenu kuglu optočenu okovima od različitih metala.  

„Ho! Ovamo! Moraš da razbiješ ovo!“

Ali Ho ga nije čuo. Prvi talas stražara nije znao šta da očekuje, zasigurno ne uigranu odbranu iskusne bande pljačkaša. Guja Aki je bila na kolenima, kidajući tetive svojim čeličnim kandžama, Secikesa Leof i Draf Siva Kandža su radili u tandemu, blokirajući oštrice i zadajući smrtonosne kontra-ubode. Ho i Korvald su stajali sa strane, udarajući glave i prste onih koji su uspeli da pređu prag trezora.

Drugi talas stražara je bio organizovaniji i samim tim uspešniji. Hitac iz samostrela pogodio je Aki u rame, oborivši je na pod. Stražari su to iskoristili da pritisnu dvojac na vratima. Kratki mač udari Drafa po nadlanici, nateravši ga da ispusti svoje oružje.

„Ho! Ovamo! Udari ovo svojim maljem!“

Ćelavi džin se okrenu, pa podiže macolu preko glave. Prvi udar je pokidao okove od srebra i zlata.

„Još! Još!“

Korvald je bio preuzeo Drafovo mesto, međutim, stari kovač nije bio naročito vičan borac i ubrzo je bio obliven sopstvenom krvlju.

Hu zamahnu još jednom, pa još jednom. Okovi od bakra, bronze, železa i čelika su pucali jedan za drugim. Tom je disao sve dublje i dublje, osećajući kako mu se vraća davno izgubljena životna snaga.

„Još, Hu! Moraš da razbiješ tu kamenu kuglu! I sve u njoj!“

Drška mača udari Korvalda u čelo, i on se sruši besvesno na kameni pod.

„Još, Hu! Još!“

Ka tesnom ulazu trčala je još jedna brigada.

Čelična glava malja prepolovi kamenu loptu, a zatim smrska i krhko jezgro koje je ležalo unutra: staklenu kuglicu punu tečnosti, obavijenu prstenom od platine.

Tom uzdahnu duboko. Delovalo je kao da leti od ushićenja.

„Pomerite se od vrata!“, zapovedio je, a zatim pokretom ruke stvorio veliki svetleći prsten u okviru.

Plima vatre pokulja iz njega. Urlici stražara pridružiše se tutnjaju plamenova.

„Hah, stara navika. Vatra je zapravo jako loše rešenje. Ovako je bolje.“

Zaglušujući prasak zatrese utvrđenje, a bljesak za tren zaslepi sve u prostoriji. Treći talas stražara nije imao nikakve šanse: grom ih je spalio u mestu, ostavivši samo ugljenisane ostatke u metalnim oklopima.

Figura odevena u neobičnu tesnu odoru prolete kroz električno pražnjenje, zamahnuvši naizgled nevidljivim oružjem. Stakleni srp promašio je Tomov grkljan za pola širine prsta, ostavivši tanku crvenu liniju na njegovom vratu. Guja Aki je reagovala prva, oborivši ubicu šutom u poleđinu kolena. Kada je bio na podu, polomila mu je neobične staklene naočare udarcem lakta, a zatim ga dokrajčila zarivši mu hitro jednu od svojih kandži u srce.

„Dosta je bilo ovoga!“, viknu Tom, najednom potpuno drugačijim glasom. Izašao je iz sobe nazad na hodnik, i pokretom ruke otvorio elipsoidni prolaz u svet čistog leda. Mećava pokulja kroz prolaz, taložeće se u zid od debelog leda.

„Soba paralelna ovoj je kraljevska riznica. Uzmite šta vam treb… Ne! Uzmite sve! Sve do poslednjeg dukata! Evo…“

Leof Secikesa gledao je „Toma“ kako pokretom šake stvara prolaz do njihovog skrovišta i odjednom je znao odakle mu je poznat. Sa poternica, onih istih koje je imao u svom skrovištu. Na njima je imao dugu kosu i bradu, i nije imao naočare, ali je imao taj isti izraz u očima; pogled višeg bića, pogled boga.

„A ti?“, upitala je Aki, sedeći na podu i čupajući strelu iz ramena. „Gde ćeš ti?“

„Ja?“, reče Maglistof Olujni, vrhovni čarobnjak ukinute i zabranjene čarobnjačke gilde, mašući nehajno desnom rukom. Elipsa novonastalog procepa prikazivala je kraljev grb i presto, visoke stubove i uspaničene dvorjane. „Idem u posetu starom prijatelju. Mislim da mi duguje objašnjenje. I izvinjenje.“

Objavljeno u zbirci kratkih SF priča “Marsonic” #19 (2021) https://www.goodreads.com/book/show/58210780-marsonic-19

The Countdown

            Steps and squeaks echoed up the dark void of the seemingly endless staircase. There was hardly any light; every third or fourth floor had a working bulb, and even those tended to be sickly yellow or flickering. But none of it bothered Jacko as he sprinted upwards with a breeze in his step. The young man danced as he walked, slightly out of breath, but otherwise unbothered by the gloom of his surroundings. After reaching his goal on the twelfth floor, he spun on his heel and rapped a quick tune upon the sad looking door. For a while, nothing happened. He lifted his hat, wiped the sweat from his brow, coughed, straightened the collar of his kaleidoscopic sweatshirt poking from under his jacket. Just as he moved in to rap again, the door inched open. A pale face peeked from the other side.

“How it’s hanging, bro?” the sturdy boy shouted as he pushed the door open and barged in. He peeled his jacket off and casually flung it on a shabby sofa to his right. Jacko put his dry, pasty hands together and rubbed excitedly; his mouth was all grin. His gaze scanned the room quickly, as in pursuit for something out of the ordinary. But there hasn’t been anything new in this room for decades: only timeworn, stained furniture and broken appliances covered in dust. The light was on, but it shone weakly from its desired effect.

            His host was the living reflection of the interior. Georgy looked more pale and sickly than ever, with eye bags bulging like a couple of gray plums. Jacko didn’t notice any of that. He threw himself into the ass-shaped pit in the sofa, still rubbing his hands like a fly about to open its Christmas presents.

“Sooo, where’s the nug? Oh, do you have one ready rolled?”

His friend Georgy stared at him with blood-shot eyes.

Jacko took one look at him and burst into laughter.

“Look at you, man! How much did you smoke already? Man, we had a deal, you were supposed to wait for me!”

But there was no genuine dissatisfaction in Jacko’s voice. He would’ve smoked half the bag himself if the conditions were reversed. It was more of a friendly tease, a compliment in disguise.

“Listen, Jacko… I rang you…”

Jacko was now looking inside the small wooden table in front of the sofa, and to left and right of it.

“Where is it?”

“I rang you…”

“Yeah?”

“Jacko, something weird is happening…”

“Like what? Man, are you fucking messing with me, where’s the weed?” Suddenly, his face took a dead serious look. “Did something happen to it?”

Georgy waved his weary head.

“Nah man… I’m just saying, maybe we shouldn’t smoke any weed now. I ringed you…”

“Jesus, Georgy, you almost gave me a heart attack here! And what’s with this ‘we shouldn’t smoke’ bullshit, what, are you too stoned already? Fuck, man, have a drink, eat an orange, get yourself together! We are heading out inn.. about two hours. Who am I kidding, it’s gonna be closer to three! But we are going out, man! Tommo said that a busload of hick pussy is gonna be there, and he is saving a bottle of Jack with our name on it, on the house!” 

Georgy just glared, looking haunted and exhausted.

“Well? What are you staring for, man, go get the weed!”

The shorter, slenderer boy with a lollypop-shaped head quietly turned around, crouched, and pulled out a plastic bag from one of the compartments of the massive wooden shelf-set. A heavy, diesel like smell attacked the stale air.

“Now we’re talking! While you are still on your feet, could you pour me a shot of ‘Russian Death’? I’m kinda in the mood.”

Georgy nodded and shuffled towards the dark kitchen. ‘Russian Death’ was a drink Georgy got from a cousin as a present some years ago. The clear liquid wasn’t actually Russian, but from one of the many small East-European countries he couldn’t quite remember the name of. It was fruity in origin, but presumably contained some kind of toxic ingredient too, as no one ever wanted to drink more than one shot glass at a time. And the effects of that one glass were potent, like being kicked in the head by a mule. Even after years of casual consumption and dare-drinking, the tiny bottle was somehow still half-full. He poured some into a shot glass and brought it to his friend. Jacko put down the half-rolled spliff for a second, gulped the drink down and shuddered.

“Fuuck. Well, if there ever was an occasion for it… What’s with you, man, you look like you’ve seen a ghost! Loosen up a bit, will ya! We are going to a New Year’s party, not a funeral!”

“I know!” he said, snapping his fingers. “You didn’t eat a thing this whole afternoon!? Am I right? I know I’m right!”

Jacko’s smile lured one from Georgy too. He could never resist it. That’s why they were best friends, for years and years now – they always made each other laugh. 

“Well, that’s your fault, isn’t it? Grab some shit out of the fridge, or get something in the city later. C’mon man, come smoke this shit with me now,” he said as he shifted in his seat.

“Nah, man, you go ahead alone. You can smoke inside, no biggie. My aunt isn’t coming back for at least a week from now.”

“C’mon man, are you really gonna let me smoke this by myself?”

Georgy hesitated for a second, and then moved his scrawny petrified body and sat beside his friend.

“I had one before you came…”

“Ha! I knew it! I fucking knew it!” said Jacko as he spat out a jet of gray smoke. He took three more puffs, and then passed the smoldering spliff to Georgy, holding the smoke inside his lungs.

Georgy took a quick drag.

“Just a little bit, to calm my nerves. Listen…” he said, slightly flustered, feeling a giggle coming up. “Listen…”

Jacko was already giggling, his face melting into a puddle of bliss.

“I’m listening…”

“There’s something I gotta show you. Something you gotta hear…”

“What, man? This track? I know this, this shit’s ancient, bro!”

“No, not the music…”

Georgy stood up and waddled up to the obsolete PC with ivory colored hardware sitting in the corner of the room. He turned the knob on the cheap speakers all the way down. Generic trance-techno ceased. Then he turned gently around.

“Listen!”

Jacko was holding a smoking stack, eyes squinted and ears sharpened. For several seconds, he really listened, and then lifted his head.

“What the fuck am I listening to?” Then he burst out laughing again. “Maan, you’re tripping, man! You’re tripping hard!”

“No, no, no, listen, listen, Jacko, there’s something, it needs, it takes time… You can’t hear it right away…”

“You’re tripping, man…”

“No, please, Jacko, listen!”

“Ok, ok, I’ll listen. Man, you’re crazy…”

“Shh!”

And for a minute or two, Jacko listened actively, stopping only to take a quick drag from his spliff.

“Man, what, I don’t hear anything. I hear people talking from above, and some traffic… I told you, you’re tripping, man! Your blood sugar is probably way down in the red zone, you gotta eat something, otherwise you’re gonna be having bad trips all night long…”

But Georgy was relentless.

“No, no, please, listen a bit longer. It’s not the apartment above… It’s here, in this room… Don’t you hear it?”

Jacko obliged. As long as he had his weed, he abided. After a few moments more, he just shook his head.

“I don’t know, man. There’s some noise, but it could be whatever. Anyway, why are you so hung up about it, who the fuck cares? I thought we had a plan, man, get as high as we can and then head down to Tommo’s bar. I have to say it, I’m excited, I genially am. I feel like this year it’s gonna be wild! I’m gonna get wasted as fuuck! And the girls he’s bringing, man? Aw hell, I have all sorts of expectations! I need a girlfriend, man, not just a lay, but a real girlfriend. Someone to talk to, to swap Christmas presents with… And New Years Eve party is the best time to get one. I mean, it’s kind of a sure-shot! The clock strikes twelve, everyone’s drunk and high and euphoric and everyone starts hugging and kissing one anothe… Hey, I hear it now!”

Georgy pushed himself off the dining table he was leaning on.

“You do?”

“Yeah! It’s a kind of a… babble, a whisper, sort of…” 

“It gets louder and clearer the longer you hear it. I can make out like, whole words now.”

“Really? What does it say?”

Jacko put out the roach in the dirty crystal ashtray and took his hat off, tilting his head.

“It’s not exactly words,” answered Georgy. “Or maybe they are, but in some foreign language. It’s really creepy, like from some satanic movie or a black metal song or such shit.”

“I don’t hear it. I mean, I do hear it, but not very clearly. To me, it sound like somebody whispering gibberish. But it is weird, I’ll give you that. Where is it coming from?”

Georgy just shrugged his chicken-like shoulders.

“I honestly don’t know. That’s why I rang you…”

Jacko was fully invested by now. He paced the length and breadth of the apartment, his left ear leading and twitching. He laid down on the dirty carpet and then pulled up a chair and climbed it to listen to the ceiling.

“Weird. It’s like…”

“…it’s coming from the middle of the room.” Georgy finished his sentence.

Jacko sat the chair to the side.

“But that doesn’t make any sense. It must be… some weird echo or something. Like, with the pipes or some shit. Weird shit in any case.”

And just like that, he lost interest again.

“Well,” he said, clapping and rubbing his hands again, “we should get to work! Bowl and cigarette case please!”

Georgy was slow on his feet, but he did what his friend asked of him. Jacko emptied the bag of funky flowers into a big metal bowl and began crushing them with his fingers.

“Man, when are you gonna buy a grinder? I’ll get arthritis doing this with my fingers! And it takes forever to wash out the smell! Hey, have you heard about, like, this dude, who used to roll spliffs all day long and then, when he’d came home, he’d clean the dirt from under his nails and smoke it? Gnarly, isn’t it? Bucky told me about it. Bucky, you know Bucky? Do you know what he did for his eighteenth birthday party? He rolled a bunch of spliffs, and tied them to helium balloons. So, whoever wanted to get high, could just grab a balloon, take a puff and… Man, this really is getting louder!”

Jacko dusted off his hands and stood up again, listening.

“It’s some kind of… Yeah, like foreign language.”

“Like Chinese or something…”

“This ain’ no Chinese, man! This is like… Mongolian or some shit. Romanian maybe, the fuck if I know. Here, you roll for a while, I have to listen to this here shit.”

Georgy shuffled haltingly and sat on the sofa. He began picking the sticky buds apart, slowly, sniffling loudly all the way.

“How long has this been going on?”

“Dunno. I heard it first this morning. But I had to go out. When I came back, it stopped, but then it started again. And then I had to go out again. It resets when no one is listening.”

“What do you mean, ‘It resets when no one is listening’, that doesn’t make any sense! You probably just have to tune your ears to it. It is a weak sound…”

Georgy lifted his head slowly. His neck strained like it was a thousand tons heavy.

“Jacko, man… This shit ain’t weak… To me now, it sounds like someone’s yelling… Like coach Shorthouse is yelling at me from the top of his lungs, only he’s a demon and, and he’s yelling… 

“It’s not like yelling! It’s nowhere near that loud! Man! You smoked a lot more than you admit!”

“No, Jacko…”

“Well, I have to catch up to you, don’ I? Give me one of those!”

Jacko took the spliff Georgy handed to him and went towards the balcony door.

“You don’t need to get out, man, I told you, my aunt…”

“You said that stopping to listen to it resets it, right? I wanna test that theory. And I need some fresh air, this place stinks like dirty socks. Well, are you coming or not?”

“No, man. I need to… I need to keep listening… Jacko, this thing… It’s evil, man! It’s no good…”

“Well, come with me then!” said the taller boy, his hand resting on the sliding door handle.

            Georgy didn’t get up, and Jacko didn’t bother to convince him any further. He pulled the door open. Air saturated with smog, so much it tasted like night itself, poured inside. A police car wail also sneaked itself in before he slipped out and pulled the door close. Chill breeze greeted him onto the tiny dark balcony. Jacko coughed, lit the spliff and took a big drag, eyes gazed into the night view. Thousands upon thousands of lights glimmered weakly in the pitch dark. Feeble amber sparks lodged in gray blocks, floating inside the all-encompassing black. But he saw none of it. Jacko’s eyes were pointed towards a tiny blue neon sign of Tommo’s bar, a couple of blocks away. He could see people coming in, in his mind’s eye. Hot, country girls, with big country tits, sweating under woolen cardigans, all waiting for him. He’d offer them whiskey shots, on the house, and then take them outside to smoke some primo weed. And then, he’d choose the pick of the litter, some nice blond with a smoking body and a hick face, and he’d take her up here, for a shot of “Russian Death”, some more weed and… It was a nice fantasy, interrupted only by a rhythmic sound hammering away in the back of his head.

            Jacko flicked the roach into the void below and got back in, shuddering slightly. Georgy was still in the same pose he was when Jacko had left, one hand holding a cardboard filter and the other a sheet of rolling paper.

“Georgy? Dude? Are you all right?”

Georgy had a drop of blood slowly sliding down his left nostril.

“Huh?”

“What the fuck man? You really need to pull yourself together! Go wash your face, drink some water, eat something, for crying out loud! Here, I’ll finish this… Go change too, when I’m finished with this, we can go to Tommo’s. It’s only ten o clock but I think the party’s starting already downstairs.”

Georgy wiped the blood with his sleeve, stood up, and waddled towards the dark corridor leading to the toilet.

“No one rolls spliffs like you,” Jacko said, admiring his friend’s handiwork. “Not even me! Look at this! Like an industrially rolled cigarette! A fucking work of art! Mine have wider filters, which I prefer, but otherwise can’t even compare to yours… You know who rolls good spliffs? Damien. His are best to smoke. It slides like… This shit is getting annoying…” Jacko said as he jumped towards the PC. He bent towards the old fourteen inch screen, clicking away at the Winamp playlist. Eventually, some drum and bass started pounding out of the cheap Genius speakers. He turned the volume way up.

Georgy walked out of the hallway, looking momentarily refreshed.

“Jacko, the reason I’ve rang you… This voice, man, this is some bad voodoo. Some evil shit. It’s toxic…”

Jacko finished rolling a spliff, threw it into the metal cigarette case and jumped to his feet.

“Evil my dick. Lemme…”

He turned the speakers down again. “Tough at the top” faded away.

Jacko began banging his head jokingly.

“Hey, this thing kinda has a rhythm to it! ‘Cha! Wa! Huruya! Gah!’ This could make a killer track! I’m gonna record it…”

Georgy just waved his round head. Jacko scolded him.

“What are you doing, man, sit down and keep rolling! We’re not leaving until that case is full!”

“You can’t record it. I’ve tried. It’s like my cousin Magnus told me about northern light, you can’t take a picture of it with any old camera, it doesn’t work. It has something to do with frequencies and stuff.”

Jacko paid no mind to the advice he was given. He was persistent, trying again and again, until he eventually gave up.

“Fuck, man! I don’t get it, it should’ve worked! I mean, it’s loud as fuck now! Your mike’s shit, but it should’ve picked some of it up.”

“It can’t pick it up man. This sound, this ain’t no normal sound. It’s like a whale song, only the whale is in outer space, and it’s evil, man…”

“Dude, you’re tripping so hard right now. Evil space whales? Now that’s some funny shit, man!”

But neither of the two was laughing.

“Right! Let me finish this so we can be on our way. Go pour me one more glass of the Death, man. And.. I thought I told you to change! Go change, man! No, take a shower, and then go change! As soon as you’re back, we are on our way!”

            Jacko sat alone in a dark, musty room, rolling a spliff after spliff, cursing the fact there was no music on, but feeling too paralyzed to stand up and play some. The sound was annoying, but also commanding.

“Wra! Groah! Mrra! Hyryua!” echoed inside his head.

After what felt like an eternity, Georgy came freshly washed and dressed, but looking somehow even more poorly than before. He looked like he’d lost ten pounds while he’d been away. Even his hair looked like it was thinning. He just sat beside his friend. A spark of positive energy between them prompted him to speak anew.

“Jacko?”

“Hmm?”

“What do you think it is?”

“Hmm?”

“The sound?”

Jacko twisted the tip of the spliff and laid it into the silvery case. It was almost full.

“The fuck if I know, man. It’s weird, I admit that. Weird as balls. You know what I think? This is one of those satellite signals, it’s misaligned,” he said as he took the last pinch of the green residue from the bowl. “It’s projecting smack into the middle of your aunt’s room, instead into another satellite dish. This is like, a Mongolian cooking show, but, instead of going into another dish and into the TVs of Mongolian housewives in the city, it’s messing with our brains. And we’re susceptible. We’re susceptible as fuck. We had some ‘Russian Death’…”

“Only you had some…”

“Shut the fuck up, I’m explaining. We smoked a lot of Brothers’ weed… And you know what Brothers’ weed can do to a man.”

Georgy answered by gently nodding his head.

“This here is hard shit. Do you remember that jazz festival, when you freaked out and ran home? Or that time when I had a panic attack and couldn’t get out of Susie’s bathroom? This here is the same shit! We are under influence, we heard an… ultra-sonic sound not meant for human ears, and we freaked out because of it! That’s it! Now, if you will, I’m going to take a piss, and then we’ll go out, smoke one on the road and then go to Tommo’s. And then, we’ll have a nice warming shot of Jack, and inhale the rich aroma of country girls’ cooch!”

            Jacko walked into the bathroom, took out his member and relieved himself, watching his reflection in the mirror the whole time. He looked pale and horrendous to himself. “Fucking neon light. It always makes me look like a corpse,” he mumbled, pulling his pants up. “Urya, ga, sha, moa!” echoed in his mind as he wiped his face with a tiny dirty towel.

“Are you ready dude? We all set to go?” said Jacko as he walked back in.

Georgy was kneeling on the floor, lodged between the sofa and the small wooden table. Blood leaked from both of his nostrils, mixing with a stream of drool and pooling onto the table surface.

“Aw, fuck, man! Get yourself together!”

“Gra!”

“I am not letting you ruin this for me!”

“Shag!”

“Look at you, you’re a mess! Now, I’m giving you five minutes to clean yourself, or I’m leaving alone, I swear to God!”

“Ugrua!”

Georgy lifted his head, swallowing hard. Tears ran from his reddened eyes, leaving salty traces.

“I can’t, Jacko,” he cried, “I can’t go, I can’t! It is counting down and I have to follow it through!”

“Counting down? What the fuck are you talking about?”

But it was a countdown. Jacko knew it. He didn’t know what to, and he didn’t want to know. There was authority in the disembodied voice, an order to sit down, shut up and listen. But he’d always detested authority.

“We don’t have to do anything tonight, except get wasted and pick up some bitches! Now c’mon! C’mon, let’s get into gear! Fuck the voice, fuck the man! Come here!”

Jacko picked his friend by the wrist and pulled, but the scrawny boy just wouldn’t budge, showing more effort to resist than ever before.

“D…don’t leave me here alone Jacko!” he grunted with a shaky voice. “Don’t leave me! Stay with me please! Stay with me until the end!”

“Man, you’ve lost it! I’ll pour you a shot of ‘Russian Death’, that will pick you up! Hey, remember that time…”

“Huryatha!”

“…we were at Milo’s place up town, and we got too stoned to go to that gig…”

“Isthahal!”

“…and I made everyone drink vodka…”

“Hok!”

“…and then…”

Georgy swatted the hand holding the tiny glass, spraying its clear, acrid content all over the carpet. He clutched at his ears.

“Shut up and listen! Shut up and listen! It’s the time!” Georgy hissed through his clenched teeth.

Jacko gave him an look of disappointment.

“Well, fuck you then. I don’t need this. I don’t need any of this. I’m off to Tommo’s. You’d better sleep it off. Have a shower. Eat something, for Christ’s sake. I’ll wait for you there.”

“Zya!”

“Fuck you to.” Jacko bespoke to the voice, picked up his jacket, his hat and the cigarette case, and turned to walk out.

            His sneakers squeaked in the dark as he ran, powered by adrenaline, anger and condensed spite. The mental concoction gelled into a sort of a wall in his frontal lobe of which everything from fear and guilt to alien voices bounced off and deflected. But he couldn’t help but feel a slight fear of the dark, a distrust. The dark was always his ally, always there to hide him from the authorities and hostile parties, but now it felt alien and malevolent. The light was even worse somehow. There was a dark speck in each and every light source. He tried to rub it away by wiping his eyes, but it always remained, like a dead pixel on an aging CRT monitor. Jacko half ran, jumping several stairs at once, making as much noise as possible. He was rushing to get outside.

            The outside didn’t bring the relief he craved. In some way, it was even worse. Being under the open sky frightened him, terrified him. Jacko knew how to fight paranoia caused by bad drug trips, so he pushed all those feelings away, singing dirty rap lyrics in a low voice to the beat of his feet. As soon as he reaches Tommo’s, it will all be alright, he was sure of that.

#

            The chatter was as thick as oatmeal, and so was the cigarette smoke, even though Tommo said no smoking inside. There were over one hundred people crammed into a space designated for no more than twenty. Jacko sat on a bar stool with an untouched glass of Jack in his hand. The door kept opening and closing on his left, and he could feel the freezing breeze each and every time.

“Man, you don’t look so good.” said Tommo the barman. “I told you not to overdo it! Fucking stoners! Why don’t you go outside for a minute or two? Smoke a cig, get some fresh air?”

Jacko’s gaze was fixed to a spot right in front and to the right. It was the only place where there wasn’t any light, only a slight shadow.

“Hey, do you have a lighter?” said a gorgeous blonde sitting on his right. She took his arm with her velvety hand and shook. “Hey, hello-o? We need a lighter! Hey, man, do you know where we could score some weed? You sure look the type!” she said with a crystal laugh.

Jacko didn’t move. To move meant to look at the light. And the things squirming in it.

“Ja! Ugnha! Mwa!”

The words, that were never words, not human words in any case, he realized, faded, but refused to disappear. They reverberated in the back of his head, like an echo of a church bell, and made him feel as if he was having the worst hangover ever.

“It’s the ‘Russian Death'” he told himself, or maybe even said it out loud. “It’s not meant for human consumption. Not more than one shot. Not ever. And the Brothers’ weed… The Brothers’ weed is hard stuff… It’s just a bad trip. It will pass.”

Jacko lifted the glass up to his mouth. The whiskey smelled like gasoline. His stomach churned. He wanted to order a glass of mineral water, but his mouth failed to comply. His gaze also rose and that was the worst part. There was something in the light. All light. The neon signs. The light bulbs. The cigarette embers. The stars themselves too, certainly. A wiggling worm, a larva, ready to hatch. Into what, he dare not to think about. Jacko also struggled not to think about Georgy. That was hard. He forced his hand to pour the alcohol down his gullet. The content of his stomach rose up, but he held it back with a grunt.   

“Sheesh, Becky, let’s move, this loser is about to blow chunks!”

Jacko held his right hand over his mouth and his left one on his heart. Tears budded out the corners of his eyes.

“Georgy… I’ve abandoned you. I hope you are hanging in there, buddy!”

All around him, people started counting down to the year two thousand.

#

            On the twelfth floor of the second of the five gray high-rise building of the block, a malnourished boy with a lollypop-shaped head knelt upon a stained woolen carpet. Blood seeped out of his collapsing eyeballs which stared into the sickly yellow bulb, witnessing the birth of something he couldn’t comprehend. A worm made of pure dark. A star-eating entity. His ears bled too. But he could still hear the countdown. It wasn’t made for human ears, nor for any ears on this blue Earth, but still, by some cosmic chance, he could hear it. The moment was coming. And to witness it was to make it happen. The countdown was coming to an end. And with it, everything else.

“Grwa! Ha! Toi! Mwa!”

Objavljeno na sajtu The Piker Press http://www.pikerpress.com/article.php?aID=8447&fbclid=IwAR1FPvpQGUvaE9HHMdhXNdKvDDtqva_bvraLugk_ePdMmlbCVfXxh3RQHfw

Knjiga odraza

Dvorana je bila prepuna leševa i tela koja su štrcala krv i grčila se na putu da postanu jedni od njih. Negde iza družine je kloparao metalni štit, vrteći se na podu poput novčića. A ispred, na oltaru na samom kraju prostorije, nalazio se njihov cilj – Knjiga Odraza.

„Mo’e“ promumla ratnik-rmpalija i polete napred, gotovo iščašivši čarobnjakovo rame svojim i pregazivši par preostalih animiranih kostura koji su mu se našli na putu.

„Da nisi pipnuo relikviju tim tvojim žuljavim, štrokavim ručerdama, ti, degenerisana gomilo mišića!“ siknu čarobnjak gladeći rame.

Varvarin je već bio podno podijuma. Odložio je ratnu sekiru na pod od mermera i žuljavim, štrokavim ručerdama listao kitnjasti tom.

„Ovo je najbolja kljiga koju je Krog ikad video! Na svim stranicama su Krogove slike!“

Čarobnjak zgrabi severnjaka stiskom telekinetičke čini i baci ga u stranu poput zgužvanog lista hartije.

„Ti ni ne umeš da čitaš! A to nisu tvoje slike, volino, već sigurno portreti drevnih kraljeva Mihlandije!“

Čarobnjak pažljivo uze rukopis sa poda, zgađeno brišući krv sa kožnih korica.

„Ovo je… Čekaj malo, pa ovo su sve ogledala!“ Mag promrmlja čin za otkrivanje magije pa opsova, glasno, školovano i masno. „O, jebali nas bogovi svi skupa, a i mi njih, ovo je izgleda jedno od onih „blago je u nama samima“ nagrada! Opet smo nasamareni! E pa ako nam je, kad ne istražujemo zadatak pre nego što ga prihvatimo!“

„Polako Otise, možda je to artefakt koji otkriva pravu prirodu ljud… a jok. Ipak su obična ogledala. U božju mater!“ prokomentarisa sveštenik, spustivši se ovim govorom jedan stepenik bliže paklu.

„Možda mogu da iskoristim ovo za, ne znam, neka trik gađanja strelom, ili tako nešto…“ racionalizovao je rendžer, češkajući se ispod zelene kapice.

„Ma kakvi. Da priznamo lepo drugovi, zajebali su nas kao poslednje budale!“

Lopov Igi uskoči u raspravu.

„Polako, polako. Ne sekirajte se, ja ću da spasim situaciju. Dajte mi tu knjižurinu…“

#

Idućeg dana, na pijaci, Igi je poranio da zauzme najbolje mesto.

„Ajmo lepotice, ajmo lepotani! Ogledala, najbolja ogledala, čisto srebro! Na komad, kamen i pedalj! Najpovoljnije u celom kraljevstvu!“

Čarobni gaj

“Izvinite…”

“Izvinite…”

Devojka hitro spusti pogled sa nebesa; srebrne đinđuve koje je nosila, što kao nakit, što ušivene u haljinu, ispratiše pokret egzotičnim krešendom. U njenim zenicama boje neba krio se pogled srne suočene sa farovima automobila, zbunjen i uplašen.

Dečak koga je gospođa držala za ruku prestao je da liže sladoled i blenuo u devojku, prepoznavši u njoj nešto vidljivo samo njegovim očima.

“Je l’ ovo beše put za Vilinu pećinu?”

Devojka je odgovorila nemim pogledom, kao da ne razume jezik kojim joj se žena obraća.

“Bila sam ja ovde pre, ali odavno, kad sam bila kao ovaj momak.”

Žena pomazi dečaka po glavi, na šta se on sakri stidljivo iza nje, ne skidajući pogled sa devojke.

“Ali se sećam, sve je bilo drugačije…”

Gospođa se polako okrete oko sebe polu-raširenih ruku, pokazujući na suncem opaljenu livadu. Okolo su prolazili drugi posetioci, brojni ali ne toliko da naprave gužvu. Sa svih strana opkoljivali su ih štandovi, nudeći raznoliku robu, od hladnih napitaka i pljeskavica, do majica i suvenira. Odnekud je dopirala i muzika.

Žena skinu šešir sa glave i krenu da se hladi njime kao lepezom.

“Nikog više ni ne zanima pećina, svi su došli da vide ‘Čarobni gaj’. Čarobni gaj, mo’š misliti! Kao da šuma može stvarno da poraste preko noći! E, šta sve neće izmisliti, samo da uzmu pare od ovog napaćenog naroda!”

Dečak spazi mali okrugli predmet smeđe boje koji je devojka vrtela u šaci. Primetivši to, ona ga brzo strpa u krznenu vrećicu za pojasom.

“Plaćaju da vide šumu! A sećam se, kad sam ja bila mala, sve je ovo bila šuma! Guštak! I sve su posekli! A sad eto plaćaju da vide gaj od pet hrastova, sačuvaj me Bože gluposti!”

Kao da želi da poentira njeno izlaganje, odjednom se zaori glas prodavca.

“Ovamo narode! Figurice izdeljane od hrasta iz Čarobnog gaja! Garantovano štiti od crne magije, raka, uroka i bolesti!”

Gospođa sasluša reklamu, prekrsti se odmahujući glavom pa ponovo usmeri pogled ka devojci.

“Mnogo vam je lepa haljina! Je l’ ste to sami šili? Jako mi se dopadaju ti detalji, listovi i zvončići. Te žute trake vam se baš slažu sa kosom, a i figuru imate za nju. Eh, nekad sam i ja mogla da uđem u takvu haljinu…. Bilo nekad! A je l’ vi radite ovde? Neka promocija je u pitanju sigurno, je l’ da?”

Potmuli zvuk zapara vazduh iznad. Dečak izvuče sladoled iz usta glasno coknuvši usnama, pogleda gore na tren, i pošto nije video ništa vredno pažnje, vrati i pogled i ledeni dezert na pređašnje mesto.

Pažnja plavokose lepojke je još jednom bila usmerena na dešavanja iznad nje. Izgledalo je kao da jato belih golubova sleće na poljanu.

Papirne pahulje lelujale su oko njih, svaka obeležena sitnim slovom.

Nemim, ali sasvim jasnim pogledom, devojka postavi pitanje svojoj sagovornici.

“A, to! Avion, ranije su ih koristili za gašenje šumskih požara. Sad, pošto nema više ni šuma ni požara, koriste ih za reklamu. Mada ja ni ne vidim šta piše, ček da uzmem naočare…”

Dečak je dovršio svoju poslasticu i krenuo da baci štapić na zemlju, a onda je primetio tugu u pogledu devojke dok je gledala papirne smetove na livadi, i strpao lepljivo drvce u zadnji džep pantalonica.

“‘Čarobni gaj – Vilina šuma – Servis auspuha Mićković'”, sricala je žena natpis sa neba kroz debela stakla.

Zatim skinu naočare i uze jedan od papirića sa zemlje.

“Pa i ovde piše isto! Pih, nisu se ni potrudili za reklamu, samo trpaj! Ovo je još gore od onih što dele letke, oni te makar pogledaju u oči! Ali ne, jedan po jedan, to traje previše dugo, najbolje je natrpati sve u doboš pa nek avion seje…”

Do tada nečujni, praporci na devojci još jednom zazvoniše, ovog puta radosnijim tonom. Činilo se da nisu proizvodili zvuk sem kada bi to ona od njih zatražila.

“Jao, izvinite… Ja vas tu zamajavam, a vi sigurno imate posla. Nismo mi jedini posetioci ovde! Nego šta rekoste, gde beše staza za Vilinu pećinu?”

Devojka okrete glavu, pokazujući špicastom bradom ka stazici kojom je došla.

“E, jeste, izgleda. ‘Ajde, idemo! Hvala vam puno! Doviđenja!”

Gospođa povede unuka puteljkom koji je sekao livadu. Pre nego što su se spustili kamenim stepenicama u bagremom obraslu jarugu, dečak se okrete na tren i setnim pogledom pozdravi misterioznu neznanku po poslednji put.

Isprativši svoje sagovornike, devojka vrati pogled ka nebeskom svodu, prateći silaznu putanju zujećeg dvokrilca. Ona zatim dodirnu svoju vrećicu, proverivši bezbednost njenog sadržaja, pa se uputi ka gnezdilištu čudne metalne ptice.

#

U rano jutro sledećeg dana, Nikola Kovačević zaustavi svoj sladoledžijski kamion na okretnici benzinske pumpe. Poranio je da bi zauzeo što bolje mesto i preduhitrio konkurenciju, lišeći time sebe par sati prekopotrebnog sna. Umorni poslastičar protrlja oči dlanovima, zbunjen time što je tri puta zaredom nekako uspeo da propusti skretanje sa glavnom druma ka Vilinoj pećini. Nikola zevnu glasno, pa potera kamion nazad vozeći opasno niskom brzinom, očiju uprtih u levu stranu puta, rešen da ovoga puta nađe prokleto isključenje. Ali koliko god buljio, nikako nije mogao da nađe staru zemljanu stazu. Tamo gde je koliko juče bila pusta livada, prostirala se nepregledna gusta hrastova šuma.


Objavljeno u SF alamanahu “Terra” br.29, https://www.facebook.com/SCI-FI-Udru%C5%BEenje-fanova-nau%C4%8Dne-fantastike-136031043135714

Vašar u Beloj Palanci – Peti deo: Poslednja pirueta/Legenda o nevesti u belom

Balerina je bila potpuni uspeh: Marina je zaboravila sve pređašnje negativne utiske sa vašara i po prvi put tog dana delovala srećno. Nakon vožnje nešto manje uzbudljivom “čajdžinicom”, napravili su kratku pauzu za piće. Milan je pio Nikšićko pivo a Marina đus-votku, ni ne primetivši da je votka bila jeftini Baltik a ne Smirnov na koji je navikla.

– E, sad ćeš da vidiš šta je prava vožnja! Idemo na veliki ringišpil! Ima i fora, ako uhvatiš patku, dobiješ besplatnu vožnju!

Marina prasnu u smeh.

– Čiju patku?

Milan je pogleda razrogačenih očiju, podiže pogled, pa i sam prasnu u smeh.

– Haha, kad sam ja bio klinac, hvatao se gumeni Paja Patak, sad je neki meda izgleda. ‘Ajde da vidimo, da se kladimo! Ko će prvi da uhvati medu!  

Marina je uživala u vožnji. Strah i panika od dizanja sedišta ubrzo su zamenili vrisci uživanja. Sa ove visine, vašar je konačno izgledao onako kako ga je Milan opisivao: zemlja čuda, prepuna radosti i bezbrižnosti, svetovima udaljena od realnosti Srbije. Topli vazduh mirisao je na izgubljenu magiju detinjstva a svetla vašara i grada su namigivala prijateljski, uveravajući je da će, nezavisno od toga što budućnost drži, sve biti okej.

Videla je okačenu lutku i nagla se ka njoj. Zamalo… U sledećem okretu bila je bliže. U narednom još bliže. Jeftini plišani meda zvao ju je nemuštim jezikom. Nije joj bilo stalo do besplatne vožnje, žeton je i ovako koštao samo pedeset dinara, dohvatiti medu je bio duhovni cilj, nešto što se ne može kupiti novcem. Bliže… I bliže… Marini se činilo da leti iznad bajkovitog krajolika belopalanačkog okruga….

Legenda o nevesti u belom

Miša Tamburaš udari početne akorde pesme “Krivo je more” lica obasjanog logorskom vatrom, što natera Mladena da se namršti. Ostatak ekipe krenu da vadi dvolitre iz ranca i pevuši melodiju Mišine pesme.

– Šta o’š ti, kvo mi se tu mrštiš tuj? – reče Milivoje prekinuvši svoj performans.

– Zato što nismo došli ovde da ločemo i slušamo tebe kako siluješ tuj gitaru.

– Ne, nego smo došli tebe da slušamo kako tropaš od umpiri i omaje! Da zajebeš sa toj odma! – odbrusi Milivoje, vrativši se svojoj gitari.

– Jer nismo došli ovde da slušamo strašne priče? Jao, ja to mlogo volem! – reče prsata Nevena stidljivo, pribivši se bliže uz Mišu.

– Nismo došli ovde da slušamo strašne priče – odgovori Nemanja – nego da ih ispitamo, da vidimo dal’ su stvarne.

Ostatak ekipe je već hrskao čips i pijuckao Pepsi i pivo, bacajući sporadično suve grane u logorsku vatru koja je osvetljavala obalu Nišave.

– Manja je prso načisto, pobrljaveo od one serije na kablovsku – reče mršavi Raka, vadeći pljosku iz vojničkog ranca. – Aman bre, toj sve nije stvarno! Šta ste se naprimali!

– Nisam prso – podviknu Nemanja – Samo hoću da uradimo nešto korisno, nešto naučno večeras! Znate svi priču od nevestu u belo? Ona je bila srbska princeza odavde negde, koju je zarobio turski beg, i reko joj da je neće pušti dok mu ne rodi sina. Zatvorio ju je u tavnicu ispod zemnju i otišo u boj, i baš kad je rodila sina, on ode u vojsku u Rumuniju a Nišava poplavi tavnicu i udavi i nju i detevo. Otad je pojavljuje njezin duh pored Nišavu i traži pravdu.

Nevena  se strese, iako je bila topla noć, i pribi se još bliže uz Milivoja.

– Ja imam… – započe Nemanja izlaganje.

– Dobroe, znamo svi da imaš mobelni što mož da snima noču, aj smiri se malko. Ajde bre, da se malko prozebavamo, da sviramo, da pevamo, da se ljubimo… – prekinu ga Miša i izvi se ka Neveni, izazvavši širok osmeh na njenom licu.

– Jer znaš, niko stvarno ne veruje u tej tvoje priče…

– Ja sam čul – ubaci se Raka – od Najdena Ciganina, priču od zakopano blago. Od Gornju Koritnicu, tri vrtače na kam Palanku, ima zakopana čižma puna sa dukati…

– Nesmo došli ovde zbog priče od Najdena Ciganina, on je videl i lava u Sićevačku klisuru, pa ništa! Došli smo da dokažemo nešto nemoguće, nešto što…

– KRIV JE NA GORE! – zapeva u transu Raka uz melodiju Mišine nostalgične pesme.

Nešto krcnu u mraku šumarka ispred njih. Raka stade sa pevanjem, a Milivoj sa sviranjem.
Svo šestoro se ućutaše, osluškujući.

– Ma, nije ništa, sto posto je pacov il tako nešto…

Mišino rezonovanje prekinu još jedan neindifikovani zvuk iz šumarka. Sada je celo društvo prekinulo svoje aktivnosti i gledalo skoncentrisano u tamu iz koje su dopirali nepoznati zvuci.
Iz mraka vrbove šume začu se zveket lanaca. Kampom zavlada apsolutna tišina. Nedugo zatim, iz tame proviri silueta devojke odevena u belo. Odora joj je bila pocepana i ukaljana muljem i žabokrečinom. U naručju je stezala vodom natopljen zavežljaj.

– Beži! – uzviknu Miša, na šta celokupno društvo potrča užasnuto nazad ka auto-putu, ostavljaljući za sobom rance, flaše i ostalu imovinu.

* * *

Marina se zatetura dezorijentisano ka svetlosti napuštene logorske vatre.

– Milane… Uhvatila sam medu.

Prethodni deo priče “Vašar u Beloj Palanci” možete pročitati ovde https://nashknight.wordpress.com/2020/10/19/vasar-u-beloj-palanci-cetvrti-deo-vise-od-video-igre/

Vašar u Beloj Palanci – Četvrti deo: Više od (video) igre

Predrag, koga su prijatelji (dok ih je još imao) zvali Peca Haker, zvecnu žetonima u džepu i kroči pod platnenu ciradu. Dolazio je ovde svake godine, vučen neobuzdanom čežnjom, nostalgijom, sećanjima na davno prošle bezbrižne dane. Nekada je fliperana bila centar sveta, mesto gde se okupljalo društvo, ne samo da bi igrali igre, već i da bi ćaskali i zezanjem umanjili pritisak svakodnevnog života.

Ali svake godine scena je bila sve depresivnija. Bilo je premalo posetioca, i niko nije igrao klasike. Tu i tamo bi neko odigrao neku noviju simulaciju vožnje i pucanja ili fliper, potpuno ignorišući bezvremene naslove sahranjene u ofucalim mašinama.

“Gazda bi verovatno zaradio znatno više prodajući ove antikvitete na i-beju nego što dobija od žetona” , pomisli Peca.

Predrag se pitao i sam zašto dolazi: njegovo staro društvo iz fliperane je bilo rasuto po svetu, od Amerike do Kine, a sve igre je već imao kod kuće na svom kompjuteru. Svake godine je bilo isto: odigrao bi nekoliko partija omiljenih igara na ručki koja je tolerisala grubosti i iživljavanje a zatim lutao besciljno, tražeći nešto što nije umeo da opiše.

Na ekranima automata ređali su se poznati naslovi: uvek popularni Dinosaurusi, gde su kačketom-krunisani Mustafa i nabildovani Rus, Mes Obradovic, zvani Meso, uvek vodili kao popularniji likovi u odnosu na bezličnog Džeka i slabašnu Hanu. Panišer, stari dobri Puniša, u verziji iz vremena kad je poznati anti-heroj uvek bio uparen sa Nikom Fjurijem, koji je tada još uvek bio belac. Strit Fajter i Gile, šampion igre po glasu popularnosti. Večno popularni Tetris, čija se arija orila čitavom halom, pojačana toliko da je gušila zvuke svih ostalih igara.

Predrag siđe sa dasaka fliperane. Melanholija mu je ove večeri potpuno slomila duh.

Najednom mu nepoznati detalj vašara privuče pažnju: autobus sa automatima, ali novi, koji do sad nije dolazio na belopalanački vašar.

Predrag kroči u unutrašnjost zarđalog autobusa i osmotri treperave ekrane. Uglavnom su to bile poznate pucačine, tuče i vožnje, sa po kojim opskurnim naslovom poput koreanskog “Hi-Mena”, koju koga su deca tako krstila zbog sličnosti glavnog lika sa nekad popularnim herojem istoimenog crtaća.

Jedan ekran privuče Pecinu pažnju. Na njemu nije bilo naziva igre, niti imena kompanije koja ju je napravila, već samo fri-plej snimka neke njemu potpuno nepoznate platformske igre, rađene u piksel-stilu klasika osamdesetih.

Predrag radoznalo ubaci žeton u prorez, na šta ovaj upade u utrobu mašine propraćen poznatim, slatkim zvukom.

Slab udar elektriciteta natera ga da poskoči kada je uhvatio ručicu. “Opet loše uzemljenje”, pomisli on, pokušavajući da ne dodiruje ostatak mašine telom i time izaziva dodatne udare.

“Stage 1”, pisalo je na ekranu koju sekundu, nakon čega ekran ispuni dvodimenzionalni prizor zavejanog brda, sa protagonistom u vidu dečaka u crvenoj vetrovki. Vođen instinktima i iskustvom, Peca potera lika u desno, pohvatavši brzo da se igra sastoji iz skakanja i gađanja protivnika grudvama. Iz nekog razloga, ova scena mu je delovala poznato i umirujuće.

Drugi nivo odvijao se u polu-urbanoj oblasti, punoj dvorišta ograđenim tarabama. Cilj je, izgleda, bio prikupiti što više jabuka sa drveća iza ograde, izbegavajući neprijateljski nastrojene dečake. Negde na pola nivoa krenu animacija koja je prikazivala glavnog lika kako gubi cipelu na drugoj strani ograde i zatim skače preko nje.

“Haha, ovo je isto kao kad mi ispala cipela dok sam krao jabuke kod baba-Javorke, pa me posle jurilo njeno kuče!”

Predrag je jedva stigao da reaguje kada ga je u sledećoj sceni pojurio pikselizovani pas. Vodeći se refleksima, on preskoči protivnika i nastavi jurnjavu ka desnoj strani, bledog lica blago oblivenog znojem.

– Ha, koja je kraljica onda, baba-Javorka? – promrmlja Predrag nervozno sebi u bradu, koji minut pre nego što se uz preteću muziku ukaza prilika čuvara nivoa: starice sa crvenom maramom na glavi, naoružanom drvenim štapom.

Ponesen transom, Predrag pređe i ovu prepreku. Sledeći nivo bio je mešavina igre Miki i klasičnih tabačina tipa Dabl Dragon, gde je izbegavao protivnike pikselizovanih ćelavih glava, i sakupljao lebdeća srca koje su mu davala snagu da im se suprotstavi. Sledeći nivo bio je 2D vožnja iz ptičje perspektive, sa rasporedom putanja nedvosmisleno nalik na ulice Bele Palanke…
Izgubljen u maglama nostalgije, Predrag je tonuo sve dublje i dublje u mešavinu sećanja i mašte, ne osetivši vibracije upaljenog motora…

Vlasta zvani Vaška otvori zadnja vrata autobusa i zaviri u mračnu unutrašnjost da proveri da mu se nije zavukao neki klošar ili narkoman. Sem treperave svetlosti automata i smrada prouzrokovanog lošom ventilacijom, u autobusu nije bilo ničeg. Vlasta se vrati na vozačko mesto i krenu ka sledećem vašarištu.

*  *  *

– Tečo, tečo, će me vodiš na ringešpalj?

– Ma, idi begaj, da se otkači lanacat, pa da me posle vade tam’ iz Nišavu.

– Ajdeee, moolim te! – kukao je klinac sa kačketom.

– Ma, nema šanse!

– Onda da mi kupiš mekike i klaker! – postavi dečak ultimatum.

Suvajlija propusti dim Drine bez filtera kroz požutele brke, pa bez reči povede dečaka ka štandu koji je prodavao mirišljavu ambroziju od masnog testa i gazirani nektar sa ukusom kruške, ohlađen u limenom koritu punom leda.


Nastaviće se!

Prethodni deo priče “Vašar u Beloj Palanci” možete pročitati ovde https://nashknight.wordpress.com/2020/10/13/vasar-u-beloj-palanci-treci-deo-vreme-paklenih-vozaca/

Vašar u Beloj Palanci – Treći deo: Vreme paklenih vozača

– Slavče, je l’ mož da mi obećaš nešto? Da ovaj put voziš k’o čovek? S’ devojku sam, ‘oću lepo da se sprovede, znači, nemo’ me čukaš kao maloumnik, nego vozi normalno za promenu! – reče Nikolica držeći Milicu za rame.

– E-he, on da vozi k’o čovek? Pa on učil da vozi na Getea, ni dozvolu nema. – dobaci Gliša, stiskajući debelu Snežu za dupe.

– Ćut’ tu bre! Ja? Pa ja uvek vozim k’o čovek!

– Aham… – reče Nikola namrgođeno primajući žetone od prodavačice.

Elektricitet prostruja poligonom i luda vožnja započe.

Nikola je vozio kao profesionalac, kao Flojd. Svaki klinac u Palanci je vozio mahnito, pokušavajući da ga udari, ali on je ih je vešto izbegavao, cimajući električno vozilo levo-desno toliko oštro da se mala Milica grčila napeto svakim njegovim obrtajem volana. Bio je kralj poligona, pakleni vozač propisnog saobraćaja.

Iznenada, udar zatrese njegov autić. Okruglo lice Slavoljuba Krstine cerilo se sa njegove desne strane. Nikola ignorisa ovu provokaciju i nastavi dalje, vozeći slalom-krugove ivicom poligona. Nikola je vozio besprekorno, ali je Slavče nekom volšebnom veštinom uvek uspevao da se stvori sa boka i uništi mu raspoloženje.

– Alo bre, majmunu!

– Šta ‘oćeš be, Nikolice, pa ovo su vašarska kolca, mora se čukaš malo, to je i pojenta!

– Pa čukaj druđi, nabijem ti ga baš, jel’ vidiš da oču da vozim pravilno!

– Ma, ti bre nisi normalan! – reče Slavče i nestade u gužvi.

“Samo mirno”, mislio je Nikola. “Jeste, ovo su vašarska kolca, i mora se čukaš, a ovaj Slavče je debil, ignoriši ga…”

Još jedan udar, još jedan okrugli kez, nalik na mesec koji se ruga sa nebesa. Nikolica izbegnu dvojac osnovaca, oca sa sinom-srednjoškolcem, očigledno drogiranog lika sa naočarima za sunce i cigaretom u ustima, uspaničenu lepoticu u crvenoj haljini… još malo pa savršen krug….
Stranu na kojoj je sedela Milica, ućutala od ozbiljnosti ove, po definiciji zabavne aktivnosti, zatrese novi udar, koji isprati glasno cerekanje.

Nikoli se smrknu pred očima. Njegovo stopalo pritisnu pedalu svom snagom, vozila usmerenog ka ivici poligona. Činilo se da mala električna kolica idu većom brzinom od ostalih, brže nego što je moguće. Nikolino vozilo probi zaštitnu ogradu poligona i uz škripu šljunka pojuri kroz masu iznenađenih posetioca vašara.

Kada je izašao na glavni put, Nikola načini oštar zaokret ka desno, pa onda još jedared. Na licu su mu se ocrtavali gnev i odlučnost. Milica, tiho prateći ovaj nemoguć događaj, ćutala je sve do trenutka dok nisu izašli na auto-put za Pirot.

– Nikolice… a gde idemo? – upita ona bojažljivo.

Nikola je držao pedalu pritisnutu do daske i mrštio se, pogleda usredsređenog na drum.

– Idemo u Bugarsku. U Evropu. Ne mogu više da trpim seljaci.

Topli povetarac mrsio im je kose. Miris reke i čička u cvatu golicao im je nozdrve. Malena kolica, izgledom nalik na čamac sa jarbolom bez jedra, nestadoše u horizontu ofarbanom u roze boje zalazećeg sunca.

*  *  *

Na početku reda nastade gužva. Milan se progura da vidi o čemu se radi, i naču da je zbog nekakvih tehničkih problema poligon privremeno zatvoren. Uto Marini zazvoni telefon. Ona ponovo izvadi svoj beli Ajfon i pogleda u ekran.

 – Upravnik pozorišta, moram da se javim. Halo? – Marina pokri levo uvo šakom da priguši vašarsku vrevu i izađe iz reda.

Milan sede na trulo stepenište i zapali cigaretu. Stigao je da ispuši još jednu pre nego što se Marina konačno vratila.

– E? I, je l’ vozimo?

– Ma jok, nešto se pokvarilo… – Milan osmotri vašarište, pa ugledavši fliperanu pod ciradom reče – Hoćeš da igramo igrice?

– Je l’ imaju VR?

– Hah, teško, ovo su ti pretežno stare igrice…

– Jao, a je l’ imaju Mario? To sam mnogo volela kad sam bila mala…

Mladić sa okruglim naočarama koji je stajao ispred njih uskoči u razgovor.

– Mario, na arkadnim aparatima? Teško, sem ako imaju “VS. Super Mario Bros” kabinet, što je retkost, u svetu, a kamoli ovde…

Zaljubljeni par je već na pola njegovog odgovora izgubio interesovanje.

– E, imaju vožnje! Ajde da vidimo šta sve ima!

– Balerina za balerinu! – reče Milan i povede je za ruku ka poljani prekrivenoj raznobojnim vrteškama.

Nastaviće se!


Prethodni deo priče “Vašar u Beloj Palanci” možete pročitati ovde https://nashknight.wordpress.com/2020/10/07/vasar-u-beloj-palanci-drugi-deo-kruska/

Vašar u Beloj Palanci – Drugi deo: Kruška

– Ovu godinu nema z’bancije, ja pobeđujem i tačka! Ima da iam najviš pojeni na krušku! Koj izgubi vika pijenje, vlašu viljamovku u Kneza, kako smo se dogovorili! – brundao je Goša Bilder.

– Ti će pobediš! A što misliš da će ti pobediš? – dobaci Mika Golubar gladeći bradicu.

– Z’to – reše Goša – što sam od otoč treniraja svaki dan u Gibinu teretanu sam’ da vi pokažem kvo je snaga, takoj da spremajte pare!

Goša udari krušku svom snagom. Kazaljka pokaza 627.

– Ovoj? Slabo, drugari, da vi ja kažem – reče Mika. – Džabe ti treniranje kud Gibu, toj je sve prevara. Ja sam celu godinu mlatil krušće kod tasta, gle kakve su mi rućete, ko trupci! Nema šanse da niki drugi pobedi sem men!

Na udar Mikine pesnice kazaljka aparata polete i konačno se zaustavi na broju 701.

– Neje loše, al ništa to nije. – prokomentarisa Laza, od milošte zvani Šljokča. – I ja sam celu godinu mlatio krušku, i to domaću, prepek, od osamnaes’ gradi, a od jutros sam pija samo viljamovku, da gu osetim mađiju za večeraske. Sklonete se malko samo, da vi ne zakačim, da vi ne objašnjavam na tatka što sam vi poslal u Niš u urgentnu!

Laza zavuče rukave svoje ljubičaste Adibas trenerke, pa širokim zamahom odalami krušku. Kazaljka pokaza 822.

Svi pogledi bili su upereni ka žgoljavom Marijanu.

– E pa, Maki, izgleda da ti vikaš pijenje, nema šanse da udariš poviš od ovog sivonju.
Marijan udahnu duboko, odmeri protivnika, i zamahnu.

901.

Društvom zavlada muk.

– A be, Maki… kako?? Kako je ovo moguće?

– Kako je moguće? Isto kao kad mi gazda rekal da mi neč da platu ako ne istovarim pet tone ugalj za dva sata – reče Marijan. – Sve je moguće kad se mora. Ljudi, ja sam moral da pobedim, jer ja pare za pijenje – nemam!  

*  *  *

Marina je žvakala plastičnu kašičicu pogleda izgubljenog u dnu šolje espresa.

Milan oseti da se dosađuje pa upita: – Šta hoćeš da radimo?

– Mm, meni je svejedno, šta ti hoćeš.

– Hoćeš da vozimo autiće, to je uvek zabavno!

– Jao, pa ne znam, ja ne umem to, nemam ni dozvolu.

Milan se grohotom nasmeja.

– Ne treba ti dozvola za to, ludačice! ‘Ajde ovako, ja ću da vozim, ti samo sedi pored mene, okej?

– Mm, okej! – odgovori Marina i skoči sa plastične stolice improvizovanog kafića.

U redu za žetone stvorio se zastoj; društvance na početku reda se žučno prepiralo oko nečega. Marina je ignorisala gužvu čačkajući telefon i nervozno cupkajući nogom. Milan isturi glavu da čuje šta se dešava.

Nastaviće se!


Prvi deo priče “Vašar u Beloj Palanci” možete pročitati ovde https://nashknight.wordpress.com/2020/09/28/vasar-u-beloj-palanci-prvi-deo-ne-me-gledaj-izedem-te/

Treći deo priče “Vašar u Beloj Palanci” možete pročitati ovde https://nashknight.wordpress.com/2020/10/13/vasar-u-beloj-palanci-treci-deo-vreme-paklenih-vozaca/

Vašar u Beloj Palanci – Prvi deo: Ne me gledaj, izedem te

Svakim kilometrom južnije od Niša sve više joj se činilo da je izreka “Što južnije, to tužnije” bila istinita.

– Videćeš, super je to. Prelepa priroda, ljubazan narod, vrh klopa…. Vašar u Palanci ti je… nešto kao mala Guča! – govorio joj je Milan tapkajući prstima po volanu. Marina je znala da on poreklom iz tog kraja, ali nikad do sada nije imala lični kontakt sa ovim delom Srbije.

Kako su prošli kanjon Sićeva, priroda je postajala sve fantastičnija, ali i nekako previše divlja, neprijateljski nastrojena. “Crnče”, “Leskovik, “Crvena reka”, ređali su se nazivi na zarđalim znakovima, praćeni licima koja su izgledala više tužno i bedno nego ljubazno dok su virila među urušenim kućercima od blata.

Sama Palanka je bila šok: ovo nije bila Guča. Guča je donekle imala šarma, koliko takvo dešavanje može imati za jednu balerinu Beogradskog narodnog pozorišta. Ovo je bio… pakao! Oronule kuće, ispucali trotoari, ulice prepuni životinjskog izmeta i đubreta, i krezubi ljudi sa neshvatljivo širokim i iskrenim osmesima. Sam vašar je delovao kao prizor iz post-apokaliptičnog sveta koji je nastavio sa postojanjem nesvestan svoje propasti. Milan primeti Marinin nemirni pogled.

– Nervozna si jer smo se dugo vozili i jer si gladna. Kupiću ti pljeskavicu, da vidiš šta je pljedža, a  ne ona sranja iz Mekdonaldsa…

Ne me gledaj, izedem te

– ‘Češ da ti gu turim u lepinju ili u tortilju?

– Ja li sam Meksikanac pa da jedem torinje? – odbrusi Mile ćevabdžiji. – Tej tortinje da vrljiš na svinje, a men’ da daš lepinju, da mi turiš luk, kupus i alevu, i da me zajebeš više s tija gluposti!

– Ja oču tuj tortinju – oglasi se Dragan nesigurno. – Nesam nikad jel’, a čuo sam da neje loše.

Gazda-Grozda pljunu u šake, obrisa ih pozadinom svoje kecelje pa krenu da muva iza tezge.

– Evo, za gospodina u tortilju. Štočeš od prilog?

– Jer imaš gvakmoli?

Mile se zagrcnu zalogajem svoje pljeskavice.

– Koe?

– Ništa… Turi mi urnebes i kupus.

– Šta reče ovaj, gvank…?

– Ma, mani ga, pošandrcao skroz od kako ga Sandra šutnula – odgovori Mile mljackajući glasno.

– E, moj ti, Draganče… Nikad čovek od tebe. Dokle će ti se smeje cela varoš?

Dragan uzdahnu duboko pa se zakašlja kada mu parče kupusa ulete u dušnik.

– Ja toj zbog tebe… Znam da voliš Južnu Ameriku…

– Jaoj bre, Draganče, pa Meksiko nije u Južnu Ameriku!

– Kako neje? Pa tuj je negde… Pričala si mi vazdan kako ništa ne znam od svet, pa reko da naučim…  Gledal sam onomad na Diskaveri, baš pričaše nešto od Meksiko. E s’d, Južna Amerika, Istočna Amerika, jebem li ga baš, tako je nešto, potrefio sam ga otprilike.

– Tebi Kina i Japan isto, je l’ da?

– Ja ga cenim, toj kao Bugarska i Rumunija, malko drugačije, al mu izađe na isto, neje li?

– Jaoj, Draganče… Stvarno, nikad čovek od tebe.

Dragan nabra žbunaste obrve, suzdržavajući nadolezeće suze.

– Ja svej ovoj zbog tebe radim, je l’ znaš? Zabole mene u koju je Ameriku Meksiko, al znam da ti voliš da si pametna, pa i ja da se napraim malo pametan zbog teb’. Menemi dobro u Belu Vodu, al ako ti očeš da ideš za Meksiko, mene ništa nije teško, bubreg če si prodam sam’ da te vodim.

– Ti će prodaš bubreg? Pa ni onaj pišljivi šljivar što ne daje ni kazan rakiju obećavaš već tri godine, pa ni njega nisi prodao!

– Sandra, evo, u oči te gledam, od jesenas prodavam i šljivar i njivu tam poza reku i vodim te gde oč! Ja sam misliel da idemo u Sutomore, al ako oč da idemo u Meksiko, idemo u Meksiko! I engleski ču naučim do tad ako treba!

– Jao Draganče, pa u Meksiko ne pričaju engleski!

– Nego koj jezik pričaju?

– Pa španski!

– A da be! Uu, ako je španski, onda ladovina! Gledal sam sve špansće serije, od Robinju Isauru još…

-Jao, Draganče, Robinja Isaura je brazilska serija!

– Pa?

– Pa tamo ne pričaju španski, nego portugalski!

– E, jes, boli ga kur pa sad!

– Nikad čovek od tebe, Draganče!

U hladovini tende, zbunjeni dvojac nemo je posmatrao scenu.

 – A be Grozdo, kvo si turil toj Dragančetu u pljeskavicu, tatule?

– Ma, stavil sam mu svinjsće oči u pljeskavicu, reko će’s uplaši, a on se ispriča s nju ko da mu je brat najrođeniji!

* * *

Marina krenu da štuca. “Paprika u ovoj urnebes salati mora da je iz Južne Amerike!” mislila je, gaseći vrelinu u grlu vodom iz flašice. Štucanje joj prekinu grub udarac u rame.

– Alo bre, sivonjo, kako to hodaš, pokaži malo poštovanja prema dami!

– Milane, nemoj, četvorica su i izgledaju pijano – prošapta Marina zabrinuto.

– Uu, izem ti damu, nema gu šerpa meso u dupe!

Grupica obučena u bugarske imitacije sportskih trenerki se zacereka i zaputi ka kruški za udaranje pre nego što je Milan stigao da odgovori.

– Seljačine! – reče Milan, dok se Marina u sebi naslađivala dobijenom “uvredom”.


Nastavak priče “Vašar u Beloj Palanci” možete pročitati ovde https://nashknight.wordpress.com/2020/10/07/vasar-u-beloj-palanci-drugi-deo-kruska/


Segment “Ne me gledaj, izedem te” objavljen je u časopisu “Suština poetike”, br.66