Skip to content

Subnautica – En den dore, duboko je more

1

Napomena: ovaj tekst sadrži nezdravu dozu glupih fazona, aliteracije i igre rečima (puns). Ako ste alergični ili tokom/nakon čitanja primetite simptome nalik na preterano kolutanje očima, uzdisanje ili mučninu obratite se najbližem lekaru ili farmaceutu. Autor teksta se unapred izvinjava, nije mogao da podnese pritisak (evo je prva!)

U moru neinspirativnih i nedovršenih survival/crafting igara koje plutaju po površini Steam servisa kao, kahm, meduze jelte, ponekad je potrebno zaroniti ne bi li se izgnjurio biser vredan pažnje i divljenja. I dok druge igre iz žanra sliče kao riba ribi, Subnautica je drugačija pre svega zbog svog nesvakidašnjeg setting-a ispod površine mora. Samo taj gimmick bi bio dovoljan da proda igru, ali srećom po nas, njen razvojni tim Unknown Worlds Entertainment se nije tu zaustavio već je ideju razradio u nešto mnogo složenije i inteligentnije.

Priča počinje padom džinovskog međuzvezdanog broda na planetu čija je cela površina prekrivena vodom. Protagonista priče preživljava pad putem pod-a za spašavanje i budi se u plićaku okeana čudnog vanzemaljskog sveta. Prvi prioritet je preživeti: naći hranu i pijaću vodu. Srećnim po vas, planeta na kojoj ste se obreli je prepuna fantastične flore i faune koja je u velikoj meri jestiva i pivljiva, ali je planiranje i racioniranje namirnica i dalje krucijalno, jer ne želite da se nađete daleko od svoje baze bez hrane, vode i baterije, naročito ne po mraku. Sledeći korak je nabaviti napredniju opremu koja omogućava dugoročno preživljavanje i poslati SOS signal. Radnja igre je smeštena u daleku budućnost gde su Star Trek-ovske tehnološke džidža-bidže nalik na trikoder i replikator prilično standardna stvar, što umnogome uvećava vaše šanse za preživljavanje. “Trikoderom” možete skenirati komade opreme sa uništenog matičnog broda i time dobiti nacrte složenijih naprava (između ostalog i četiri vrste vodenih vozila), a skeniranjem ruda, biljaka i životinja saznajete gde i kako naći materijale za njihovu izradu. Tu dolazi do izražaja jedna od retkih mana igre: planove za izradu pojedinih delova opreme je ponekad izuzetno teško naći. Zamislite da vam neko kaže “E, ovi podaci koji ti trebaju su na USB drajvu veličine palca koji sam bacio NEGDE U BOKOKOTORSKOM ZALIVU, idi pa ga nađi”. Ovo bi bilo u redu da je u pitanju samo opciona i estetska oprema, ali nekad se desi da ne možete da nađete plan za deo bez koga je nemoguće nastaviti i završiti igru. Na kraju ćete verovatno odustati i posegnuti ka rešenju na internetu i time garantovano spojlovati sebi neki od najslađih iznenađenja priče. Rešenja za ovaj problem nema, sem da budete strpljivi, detaljni i izdvojite malo više vremena za kompletiranje igre.

Igra (koja je u prvom licu) se dakle sastoji od tri elementa: istraživanje, preživljavanje i izgradnja. Svaki od njih je doziran baš koliko treba i retko deluje naporno ili suvišno. U igri ćete susresti i više vrsta agresivne faune (čak i flore!) koja bi vas za večeru. Iako imate načina da se od njih odbranite i čak uzvratite udarac smrtonosnom merom, igra vas stalno podseća da ste vi sitna riba u ovom moru plavom i da uvek, UVEK, postoji veća riba (bukvalno!). Ovo je zapravo glavni motiv igre: samoća u prostranstvima plavetnila i beznačajnost čoveka i kao individue i kao rase spram indiferentnog, beskrajnog i užasavajućeg svemira.

Dok tumarate morem u potrazi za resursima, hvataćete radio signale drugih preživelih brodolomnika kao i svemirskih brodova u bližem svemiru i pokušati da stupite u kontakt. Dok planirate svoju podvodnu bazu, tražite resurse za njenu izgradnju i potopljene module sa preživelima, igra vas polako ali sigurno vodi sve dublje i dublje čime postaje sve čudnija i misterioznija. Krajnji cilj igre je bekstvo sa planete; njene tajne možete rešiti da ignorišete, ali one neće ignorisati vas. Na posletku ta dva narativna toka postaju nerazdvojivo isprepletana.
Otkriti makar u najmanjoj meri šta se dešava dalje je ravno zločinu. Dovoljno je reći da vas očekuju brojne fantastične i neverovatne stvari, što u vidu flore i faune što druge vrste. Sa svakim novim otkrićem igra od prostog preživljavanja prerasta u punokrvnu naučno-fantastičnu priču, koja ne samo što je jako dobra nego je, što je još bitnije, dobro ispričana. Neke delove ćete naći u vidu audio i tekstualnih zapisa drugih brodolomnika, neke u vidu komentara vašeg ličnog digitalnog asistenta (koji ume da bude katkad jako duhovit u svojoj suvoparnosti), a one ključne ćete jednostavno lično iskusiti. Činjenica da su mnogi elementi igre (resursi, planovi, čudovišta) nasumično raspoređeni i da postoji mnoštvo različitih taktika za preživljavanje garantuje da će svaki igrač imati unikatno iskustvo.

Subnautica izgleda i zvuči izvanredno. Grafika možda nije na nivou najnovijih blokbastera (mada nije ni mnogo daleko), ali to nadoknađuje fantastičnim i upečatljivim dizajnom. Predeli koje ćete istraživati su međusobno jako drugačiji i sve do jednog sjajno dizajnirani. Autori igre su se potrudili da svaka oblast ima svoj eko-sistem koji je sasvim logičan i uverljiv uprkos svom vanzemaljskom poreklu i izgledu.

Zvuk takođe ima bitan udeo u ukupnom utisku: mreškanje vode i pesme vanzemaljskih levijatana dok ronite po mračnim dubinama su iskustvo koje se ne zaboravlja. Muzika je minimalna i svodi se na kratke i sporadične futurističke synth deonice, ali potpomaže u velikoj meri gorepomenutom utisku (Ako zamenite soundtrack igre nekim od albuma Dethklok-a, može vam se desiti da umesto da bežite od senke morske trave krenete da jurišate na najveća čudovišta naoružani samo metalnom cevkom, i pobijete ih sve – prim. aut.).

Subnautica je igra kojoj se nema mnogo toga zameriti. Od njene prve pojave kao early access igre do danas prošla je kroz mnoga rigorozna peglanja, zatezanja i dorađivanja. Ako bismo baš sitničarili, mogli bismo da spomenemo duga učitavanja, blagu repetativnost, (jako) retka pucanja i glavljenja i to da su neke deonice očigledno slabije dizajnirane od ostalih, što se da oprostiti igri s obzirom da je cela rađena u Unity engine-u iz koga su izvukli praktično maksimum.

Istog trenutka kada započnete igru, ona će vas uvući u svoje dubine i pustiti vas tek tu i tamo da uzmete vazduh. Naučićete da živite u moru, da ga poštujete i pre svega da ga se plašite.

Bonus sadržaj:

Ako nakon završetka igre ostanete gladni podvodnih tajni i avantura, preporučujemo vam dva knjiška naslova u koja možete zaroniti. Prvi je The Swarm, nemačkog autora Frank Schätzing-a. Ovaj roman je nešto tvrđi SF, sa akcentom na biologiju i geologiju i prevariće vas da zapravo i naučite dosta toga o podvodnom svetu dok gutate stranice iščekujući raspet. Drugi je Tuf Voyaging, krajnje nepoznatog pisca po imenu George R. R. Martin, i čini zbirku priča o mrzovoljnom pomorskom biologu koji putuje svemirom i rešava probleme i misterije.

I za kraj ostaje samo da završimo ovaj članak prikladnom lirikom, besmrtnim rečima Nathan Explosion-a:
Go into the water
live there die there
live there die

 We reject our earthly fires
Gone are days of land empires
Lungs transform to take in water
Cloaked in scales we swim and swim on

 

Objavljeno na sajtu Autostoperski vodič kroz fantastiku http://fantasticnivodic.com/recenzije/2018/07/subnautica-en-den-dore-duboko-je-more/

Advertisements

Liga Heroja Kosovske Mitrovice Epizoda 1: Džepmen protiv Depuna!

A view over Serbian sied of ethnicaly divaded city of Kosovska Mitrovica, Kosovo

Napomena: priča koja sledi zasnovana je na istinitim događajima.

Kosovska Mitrovica, grad podeljen na dva dela, patio je od svih problema koje su obično pratili građanski rat: oružani sukobi, otežani uslovi života, mržnja, kriminal. Međutim, ispod onog na površini, vodio se još jedan, mnogo veći rat, beskrajna borba između sila dobra i sila zla, koje nisu marile mnogo za nacionalnost, politiku ili religiju…

Prljavo-žuti dim otužnog mirisa kuljao je iz dimnjaka bolnice, masteći mesec i oblake na ponoćnom nebu. Duboko ispod, u katakombama, dva mišićava tehničara vukla su starca koji se otimao i koprcao. Najednom, on uspe da izvuče svoje koščate ruke iz njihovog stiska. Starac munu levog laktom u stomak, desnog raspali po nosu, pa krenu da beži niz memljivi hodnik. Ali pre nego što je odmakao daleko, prvi tehničar se već oporavio, sustigao ga i onesposobio brzim udarcem u stomak.

– Gadan starac, majku mu – reče desni, brišući krv sa nozdrva.

– Gadan, gadan, al’ džabe, ima da prođe kao svi ostali, ima da ga istopimo u sapun a od koske da mu napravimo dugmiće – odgovori levi i gurnu starca u ćeliju, a zatim spusti ručicu pored, na šta se čelična vrata zatvoriše uz glasno šištanje.

Mršavi starac je besno lupao na vrata dok se njegova ćelija polako ispunjavala parom.

Uređaj kraj vrata krenu prvo da bruji, a zatim da zuji i na kraju da pišti.

– Hm, pojačaj to malo!

Tehničar podiže ručicu, nateravši mehanizam da zuji jače. Vibracije su tresle celo podzemlje, ali indikator je i dalje pištao.

– Još! Još!

– Ne znam da l’ bi smelo više, čuješ da…

– Još! Žilav starac, ali ima da se istopi! Još!

Zujanje poprimi podzvučan ton, a malter krenu da se kruni sa plafona.

– Još! Još! Daj to meni!

Mladić ote ručicu svom kolegi i podiže je do kraja.

– Gasi! Gasi! Ima da…

Gromoglasna eksplozija zatrese celu zgradu bolnice.

Od tehničara su ostale samo mrlje na zidu. Vrata ćelije su ležala na podu, izvitoperena i prekrivena prašinom i šutom. Boreli cipela kroči na njih, praćena kariranim čarapama, sivim pantalonama, smeđim kaputom i licem čije su se bore topile, penušale i slivale, konstantno obrazujući nove grimase ispod ofucane crne beretke.

– Mislili su mene, mene da se otarase! E pa, neće moći! Neće moći ove noći! E pa, čuvajte se sad!

Za eksploziju u bolnici okrivljeni su albanski ekstremisti. NATO istražitelji i lokalna policija pročešljali su gornje nivoe bolnice, i pošto nisu našli ništa, odustali su od dalje istrage. Površinska šteta je popravljena, i naizgled, bolnica je nastavila da funkcioniše po starom. Niko nije primetio čudne zvuke koji su dopirali iz ventilacije, neobeležene kamione koji su dolazili samo u gluvo doba, ni to da je dim iz dimnjaka bolnice najednom poprimio zlokobnu crnu boju.

Niko osim Nikole.

Preko dana, Nikola “Konan” Mrvić je bio običan propali student (glavni izvozni artikl Kosovke Mitrovice), ali je zato uveče postajao nešto drugo: šanker u lokalnom kafiću. Ali nakon toga, kada se tama spusti na grad, Nikola je postajao Džepmen – nepobedivi borac protiv zla!

Nikola se vraćao sa posla prečicom koja je vodila kroz dvorište bolnice, tegleći u plastičnoj kesi najosnovnije namirnice: hleb, salamu, majonez i Pepsi Twist od dva litra. Pogled mu je nevoljno lutao ka sveže zakrpljenom zidu pomoćne zgrade bolnice. Oduvek mu je bila sumnjiva, previše penzionera nestalo je u njenoj okolini, a sada je isijavala čistim zlom. Nikola je rešio da te noći konačno ispita šta se zapravo dešava u njenim odajama.

Njegova baza na vrhu Brđana bila je jedno od najbezbednijih skloništa na svetu. Opasan ogradom koju je čuvao krvoločni vučjak, sa lavirintom podzemnog ulaza koji je ponekad čak i Nikolu zbunjivao i kamenim zidovima debelim pola metra, Podrum je bio utočište potpuno sigurno od napada sila zla. Jedina mana mu je bila što ponekad nije imao struje i/ili vode.

Kada je ušao unutra, zatekao je svoje saborce, Vučkodlaka, Kineza-Japanca i Bledo-narandžastog Nindžu poznatijeg kao Zmišter kako hipnotisano bulje u crno-beli ekran minijaturnog EI televizora. Uprkos tehničkim ograničenjima, televizorčić je uspevao da u isto vreme prikazuje epizodu serije Vruć vetar i film Terminator 2 i preko svega toga pušta zvuk sa kanala DM SAT.

– Konane, je l’ si kupio sok? – upita Zmišter, ne skrećući pogled sa ekrana.

Nikola spusti kesu uz ljutit uzdah.

– E, Konane, sipaj mi sok.

– Digni guzicu pa si sipaj sam, majke ti ga iznabutam! Ja li sam ovdena da vi služim!? Cel dan ležite tuj, ništa ne radite, ni leb se niste setili da kupite, samo smrdite i naređujete!

– I vodu mi sipaj u flašu – reče Vučkodlak, ne obazirući se na njegovu kuknjavu.

– Ma, mani me, iam si rabotu. I ti, begaj s’ te smrdljive noge – viknu Nikola šutnuvši Kineza, na šta ovaj se ovaj pomeri, pogleda i dalje fiksiranog u ekran.

Nikola otvori masivni drveni ormar, dovoljno velik da sakrije auto-put do Narnije. Hitrim kung-fu pokretima on pomeri slojeve jorgana i zimske odeće, a zatim pritisnu skriveno dugme, na šta se dno ormara otvori otkrivajući njegovo super-odelo. Smeđi kožni kombinezon bio je od glave do pete prekriven džepovima, džepićima, zadžepcima i rajsferšlusima, a svaki od njih je bio ispunjen predmetima najrazličitije vrste i namene. Bilo je tu svakodnevnih stvarčica, kancelarijske opreme, alata, kao i komadića svega i svačega što bi neko manje vičan odbacio kao đubre, a koji bi u Nikolinim rukama postajalo oruđe i oružje za sve svrhe i prilike. On hitrim pokretom navuče odelo, a prepuni džepovi pretvoriše njegovo kosturoliko telo u priliku nabubrelih mišića. Na posletku, Nikola raspusti svoju dugu crnu kosu i time završi svoju transformaciju.

– Konane, je l’ ima nešto da se jede? – upita Kinez, međutim Konan, to jest Džepmen je već krenuo u akciju.

Kada je stigao nadomak bolnice, Džepmen iskoči iz sedišta, puštajući auto da se zakuca u kontejner, a zatim gipkim korakom odskoči od istog, pazivši da ne upadne u njegovu unutrašnjost punu medicinskog otpada i zaraženih igala. Iz džepa na butini on izvuče dva obična predmeta, polomljeni čiviluk i strunu za somove, veštim pokretom ih pretvori u improvizovanu kuku koju zatim hitnu ka krovu. Kada je bio siguran da se čvrsto drži, on se uzvera uz strunu i skliznu kroz odškrinut prozor WC-a na drugom spratu.

Unutrašnjost zgrade bila je napuštena i tiha. Na vrhovima prstiju, Džepmen krenu da se spušta niže sve dok nije stigao do drugog podruma, iz koga su dopirali prigušeni odjeci industrijske buke i glasova.

Džepmen ih je pratio načuljenih ušiju dok nije nabasao na veliku prostoriju u kojoj je mračna figura okružena mišićavim telohraniteljima mrmljala sebi u bradu i čačkala nekakav stroj položen na metalnu nosiljku.

– … će biti gotov! Moj najnoviji robot, Šao-Mao-Baba, biće nezaustavljiv! Kada završim sa proizvodnjom, ubaciću po jednu u svaki autobus odavde do Subotice! Niko ispod šezdeset godina neće biti bezbedan, hahahaha! Šao-Mao-Baba, najveća baraba, po autobusima taba, uaa!!

– Ne tako brzo, zlikovče! – viknu Džepmen, skočivši iz svog zaklona u senci – Tvoj plan je…

I ono malo boje što je imao mu napusti lice kada je jasno video svog protivnika.

– Šta si bre ti? Pola deda… pola sapun… Kkvo si ti, neki… Depun?

– A ko si pa ti? – dreknu starac, na šta mu pena polete iz usta i obli bradu, tako da je izgleda kao da je upravo pošao na brijanje.

Heroj se pribra, pa zauze dostojanstveniju pozu, a govor mu se vrati na stoprocentni književni srpski, što je bio deo njegove kamuflaže.

– Ja sam Džepmen! Zaštitnik dobra i borac protiv sila mraka!

– Balavac! Prokleti balavac! Od onih što ne ustaju u autobusu! – penio je Depun besno. – Stražari! Uklonite ovog uljeza!

Medicinski tehničari preobraćeni u zle podanike isukaše oružje i krenuše u juriš.

– Vaš problem je što ne gajite dete u sebi – reče Džepmen pa iz najbližeg džepa izvuče šaku klikera i baci ih na pod. Najbrži i samim tim najbliži podanik se okliznu i prosu koliko je dugačak na pod, a kada je pokušao da ustane, dočekao ga je đon Džepmenove martinke.

Drugi podanik je poleteo sekirom na heroja. Ovaj izvuče cepanicu iz džepa pantalona i njom blokira napad.

– Stari panj vatru drži, opa! Tvrd je orah voćka čvornovata – reče Džepmen i nabi dlanom držalje sekire napadaču u koren nosa, poslavši ga onesvešćenog na pod.

Treći podanik nije hteo da rizikuje i uperio je pištolj u glavu junoše. Ne časeći ni časa, ovaj izvuče kordeljku i hitnu je u cev oružja, učinivši da eksplodira kada je mladić povukao obarač.

– Moraš uvek da proveriš da li imaš klip u pištolju – prokomentarisa Džepmen i jednim udarcem pesnice onesvesti podanika koji je bolno stezao ozleđenu šaku.

– A sada… Depune, ostali smo samo ti i ja! Predaj se mirno i potrudiću se da dobiješ minimalnu kaznu! Možda čak i samo boravak u staračkom domu! Ni hotel visoke D kategorije nije isključena opcija!

Ako je Depun bio nervozan ili uplašen, nije to pokazivao, već se lukavo smeškao svojim sapunjavim usnama.

– Vidim da si pun trikova… Džepmene. Imaš po nešto u svakom džepu, a? A njih si mudro osigurao dugmićima, da se ne prosipaju, pametno, pametno… Ali verovatno nisi znao da ja kontrolišem dugmiće! Ta moć mi je… u kostima, hahaha!

Uznemiren ovom izjavom, Džepmen se lati prvog džepa. Dugme na njemu nije popuštalo. Ni na drugom. Ni na trećem. Njegov široki arsenal bio mu je odjednom nedostupan. Depun mahnu prstima leve šake i pod ispod Džepmenovih stopala krenu da se puni sapunicom, nateravši ga da izgubi ravnotežu. Pokretom prstiju desne ruke Depun hitnu dugme veličine omanje šljive. Dugme pogodi Džepmena pravo u grudi na šta on izgubi oslonac i pade na pod. Iako je bio zaštićen oklopom od džepova, udar je bio poput hica iz magnuma i naterao ga da procvili “sisumujebem” od bola.

– Džaba si glumio heroja, Džepmene! Pobeda je moja! Od večeras, čovečanstvo će osetiti novu vrstu patnje! Danas Srbija, sutra ceo svet! To jest, sutra Srbija, a ceo svet, u neko dogledno vreme!

Kada je povratio dah, Džepmen obrisa sapunicu sa kose i nesigurnim pokretom se podiže na noge.

– Um ti je truo koliko i ti sam, Depune, jednu informaciju si ipak propustio.

– A je li? Šta to?

– Da su neki moji džepovi… na rajsferšlus!

Džepmen otkopča cipzar na grudima i izvuče sifon sode. Mlaz gaziranog napitka odbaci zlikovca unazad, topeći ga kao julsko sunce sladoled Rumenko.

– Sifon soda! Ko još koristi sifon sodu!? – grgljao je Depun.

– Sve manje i manje ljudi, nažalost – odgovori Džepmen koračajući odlučno ka njemu, sa oružjem u punoj snazi.

Depun je i sam postajao sve manji i manji  i uskoro od njega ostade samo šaka sapunice koja se kovitlala u oko odvoda na podu.

– Srešćemo… blb… se… mi… blb blb… opet… Džepmene! – odjekivalo je  iz cevi.

– ‘Oćeš, malo morgen! – zaključi Džepmen i umornog koraka krenu kući.

Svi su već spavali kada se vratio u bazu, čak i pas čuvar. Njegovi ukućani su na smenu hrkali i prdeli, a na TV-u je išao seksi film bez tona.

– Gle kolko sati, čoveče, mora si legam, sutra na rabotu u prvu, jeebem ti život da ti jebem! – kukao je Nikola samom sebi dok je vraćao odelo na njegovo tajno mesto i češkao prepone levom rukom.

Taman je bio obukao pidžamu, vratio kanal na Vruć vetar i krenuo ka krevetu kada je začuo neobično šuškanje ispred prozora. Strahujući da je Depun već održao svoje obećanje, on dohvati oružje najbliže ruci – tepač za muve – i pažljivo priđe prozoru.

Nikola se pope na krevet, pazeći da ne nagazi Vučkodlakovu glavu, i jednim trzajem otvori krilo prozora, spreman da zamahne oružjem.

U vrtu pored prozora  stajala je čovekolika ptica od dva metra. Mesečevi zraci su ocrtavali mišiće na njegovom sivim perjem pokrivenom telu i uglastoj bradi.

– Koji si sad pa ti?

– Ja sam Golub!

– Ma vidim da si golub, nego…

– Ne golub, Golub! I ja sam, kao i ti, borac protiv sila mraka!

– Ko je Džepmen? Ja ne znam… Ovaj, reko li si ti Džepmen uopšte? Nešto sam se zamislio…

– Golub vidi sve! Tvoja pobeda nad Depunom danas nije ostala nezapažena. A vidim i da si okupio mali tim heroja. To je dobro, ali ne i dovoljno. Moramo svi da se ujedinimo, strašne stvari se spremaju! Moramo da napravimo ligu heroja!

– Ne znam koe da ti kažem, sad će još malo julski rok, morao bi da dam makar fonetiku…

– Nemoj predugo da razmišljaš, sudnji dan se bliži! – reče ovaj i rastoči se u jato golubova, ostavivši samo nekoliko pera kao dokaz da je ikad bio tu.

– Svašta – zaključi Nikola, počeša se po temenu i zatvori prozor.

 

U sledećoj epizodi čitaćete: Golub protiv Satane!

 

Objavljeno na sajtu Štavionica pisanja https://stavionicapisanja.wordpress.com/2018/06/07/stavionica-predstavlja-liga-heroja-kosovske-mitrovice/

Into the breach

42907ded32893ac131ec96bd98867a318465a6a9aa8824e92065f1437dfc0def

Pre šest godina, mali nezavisni studio Sunset games oduševio je svetsku gejming scenu svojim indie naslovom Faster Than Light, iliti FTL. Ova svemirska strategija uspela je da u svojih par stotina megabajta spakuje više sadržaja i zabave od većine blokbastera velikih izdavača i brzo stekne mnogobrojnu i predanu publiku. Mnogi su pokušali da ponove formulu i uspeh FTL-a, te smo u prethodnim godinama bili bombardovani svakojakim klonovima ove igre (FTL na auto-putu, na moru, u središtu Zemlje…), međutim, zbog toga što su je kopirali samo površno, retko koji od njih je uspeo da ponovi makar mali deo magije kojom je FTL zračio. Šest godina kasnije, Sunset se vraća da imitatorima objasni kako se to radi.

Dok je FTL bio simulator bitaka iz spejs opera, Into the breach pokušava da emulira borbu džinovskih robota protiv džinovskih čudovišta, tj. filmski žanr fanovima poznat kao mecha/kaiju. Znači, ako je FTL nezvanična Star Trek igra, onda je tom logikom Into the breach nezvanična adaptacija filma Pacific Rim.
U bliskoj budućnosti, Zemlja je pod opsadom monstruoznih bubetina zvanih Vek, a jedina nada u borbi protiv njih su džinovski roboti i njihovi piloti poslati iz alternativne budućnosti u kojoj je Vek kolektiv poražen. Cela priča prikazana je jako suptilno, kroz crteže, proste animacije i par rečenica, a kudikamo je složenija i upečatljivija od dobrog dela filmova iz kojih crpi inspiraciju.

Na samom startu, igraču je na raspolaganju jedan unikatan pilot/putnik kroz vreme (ostala dva robota pilotiraju “obični” vojnici) i jedan set od tri robota, a daljim igranjem (igranjem, znači pobedama i dostignućima, ne kupovanjem loot crate-ova) možete otključati ukupno dvanaest unikatnih pilota i osam setova robota. Svaki pilot ima jednu specijalnu veštinu, dok su robotski timovi međusobno potpuno različiti i prilagođeni različitim borbenim taktikama. Tako na primer neki timovi koriste konvencionalno (top, raketa) ili nekonvencionalno (džinovski mač, laser, električni bič) oružje, drugi led, vatru ili gromove, dok pojedini svoju taktiku baziraju na premeštanju protivnika tako da se oni sami međusobno poubijaju; a možete i birati pojedinačne robote i formirati sopstveni dream team – opcija i kombinacija ima zaista mnogo. U toku igre, vaši piloti će napredovati i dobijati nove veštine a i same robote možete nadograđivati instaliranjem energetskih jezgara i dodatne opreme.

Posle izbora glavnog pilota i robota, igraču je ponuđen izbor jednog od četiri ostrva pod opsadom Veka. Svako ostrvo se sastoji od četiri misije, sa boss-em na kraju. Posle svakog očišćenog ostrva dobijate mogućnost kupovine nove opreme, a nakon što pređete tri ostrva možete napasti glavno leglo Veka na petom i, uz malo sreće, osloboditi taj tajmlajn od monstruozne pošasti. Ostrvima su dodati sekundarni motivi u cilju probijanja klišea, tako da je šumsko ostrvo istovremeno i vojni muzej, pustinjsko sedište firme koja se bavi teraformiranjem, ledeno fabrika inteligentnih borbenih robota itd. i svako od njih sadrži svoje specifične prepreke i bonuse.

Meso igre je taktička potezna strategija, koja na prvi pogled najviše podseća na igre tipa Battle Isle ili Advance Wars, na drugi pogled na šah, na treći na neku logičku mozgalicu – a u stvari je nešto između.  Sve bitke se odvijaju na malim mapama od osam puta osam polja, a cilj bitke zapravo i nije pobediti sve protivnike (novi stalno izlaze iz zemlje), već izdržati određeni broj poteza i sprečiti Vek čudovišta da unište zgrade. Svaka uništena zgrada obara poen sa energetske mreže, a igrač je poražen kada mreža padne na nula poena. Uništenje vašeg robota znači smrt pilota, dok robota u funkcionalnom stanju dobijate ponovo u sledećoj misiji (pod uslovom da je dočekate, jer obogaljeni tim često gubi), samo bez pilota i svih bonusa koji idu uz njega. U praksi, ovo znači da morate brzo i efikasno uništiti što više čudovišta uz što manje kolateralne štete. Into the breach iziskuje razmišljanje i planiranje nekoliko poteza unapred i ne oprašta greške, tako da će vam se često desiti da jednom omaškom izgubite savršeno odigranu partiju, ali i da jednim genijalnim potezom počistite sva čudovišta i beznadežnu situaciju pretvorite u blistavu pobedu.

Kao što je bio slučaj i sa FTL, jedna od glavnih čari Into the breach je nasumično generisanje i raspoređivanje svega i svačega u igri tako da svaki prelaz bude drugačije iskustvo. Izbor misija, raspored mapa, vrste čudovišta i njihovo ponašanje, unapređenja pilota, oprema za robote, sve ovo i još mnogo toga je potpuno nasumično i u kombinaciji sa izborom pilota i robota nudi praktično beskonačan broj različitih partija.

I kao i FTL, i Into the breach se uzda u maštu igrača za prikaz akcije: grafika u igri je kao sa nekog B naslova sa Sega Megadrive, mada je primetno da su se ovoga puta malo više potrudili po pitanju dizajna. Sve ovo isto se može reći i za audio aspekt igre.

Međutim, kada jednom uđete u duh igre, sve ovo izgleda drugačije.
“Zemlja podrhtava i puca i na površinu izranja najveća i najgadnija džinovska bogomoljka do sad. Mrežom iz svojih žlezdi ona prekriva termo-elektranu i podiže kandže spremajući se da je uništi. Dajete punu snagu robotu nateravši ga da pojuri, njegov metalni odraz ocrtava se u staklu nebodera iz kojeg deca vrište ’Mama, mama, dođi brzo! Mekovi su došli da nas spasu!’ Svom silinom udarate pesnicom bogomoljku, na šta se ona zatetura, gubi balans i upada u more, tonući beznadežno na dno. Primećujete najednom da ka vama juri razjarena buba-nosorog: izgleda da vas je ovo herojstvo koštalo života, vremena za eskiviranje nema, spremate se za udar. Međutim, vaš drugi robot-artiljerac dobro lobiranom granatom preusmerava juriš bube-nosoroga tako da ova umesto u vas udara u svog saborca, monstruoznu lebdeću hobotnicu. Oboje nestaju u plamenu eksplozije. Ostao je samo još džinovski svitac, koji se sprema da ispali razornu čauru na udaljeni blok zgrada. Ljudi kreću da vrište. Ali, pre nego što ovaj uspe u svojoj nameri, grabite ga čeličnim stiskom i džudo potezom bacate na nagaznu minu…” Sem što tera maštu da podivlja, Into the breach čini da se igrač oseti pametno i ushićeno svaki put kad dobro odigra potez, ali i frustrirano kada zbog sitnog previda nepovratno upropasti celu partiju.

FTL prati reputacija užasno teške igre, što je istina: većina “smrtnika” će uz silne muke preći igru samo na najnižoj težini, dok su ove ostale rezervisane samo za kapetane koji dobro ugreju stolicu. Ali to je i deo njene čari. Into the breach ima samo jednu objektivnu ali ozbiljnu manu: nije naročito teška. Svaki ekspert za potezne strategije i svaki priučeni šahista će već iz par pokušaja preći igru, nakon čega mu ostaje samo da je prelazi sa drugim robotima, što istina, donosi nove izazove, ili da igra na višoj težini, gde je jedina razlika veća učestalost alfa protivnika (isti protivnici samo sa više energije).

Sve u svemu, Into the breach je ipak za nijansu lošija igra od Faster Than Light (pogotovo od njene Advanced Edition verzije), ali je i dalje sjajna, super zabavna i super zarazna. Zgodna jer se može igrati na pomalo, jer svaka bitka traje po nekoliko minuta, ili maratonski, cela kampanja od jednom. Ovo drugo je ipak češći scenario. Uzmite na primer pečeni suncokret: u teoriji, moguće je pojesti jednu semenku i tu stati. U teoriji.

 

Objavljeno na sajtu Autostoperski vodič kroz fantastiku https://fantasticnivodic.com/igre/2018/05/into-the-breach-megazord-na-potezu/

Channel Zero

1

Zlatno doba televizije, kako mnogi (s pravom) nazivaju ovu deceniju, donelo nam je gomilu sjajnih serija, međutim, očigledno je da su neki žanrovi jednostavno bogatiji naslovima od drugih. Dobrih drama, sitkoma, naučne fantastike i superherojskih avantura ne manjka, dok su ljubitelji horora definitivno ostali uskraćeni kvalitetne zabave. Da, tu je nekolicina kvalitetnih naslova, ali nijedan od njih nije potpuno posvećen horor žanru: Walking dead je mešavina drame i akcije, American Horror Story je u ranijim sezonama brzo prerastao u dramu dok su novije najblaže rečeno eksperimenti, Stranger Things se pretežno oslanja na monster movie trope i nostalgiju, a Penny Dreadful je, khm, nećemo o tome.

Channel Zero je prijatno iznenađenje i pravo osveženje žanra, a dolazi nam sa TV mreže od koje se ovako nešto nije očekivalo: SyFy kanala. Pre nego što zgađeno ugasite tab, pokušavajući da izbacite iz glave slike tornada u kojima se tumbaju ajkula, setite se da je ta ista mreža zaslužna i za kvalitetne serijale tipa Battlestar Galactica i The Expanse.

Channel Zero definitivno spada u bolje kreacije ovog kanala. Najzanimljiviji aspekat serije je njena premisa: svaka sezona (od po šest epizoda) je celina za sebe, i zasnovana je na creepypasta pričama, urbanim legendama nastalim na internetu. Ovakav koncept garantuje raznolikost, kao i određenu dozu originalnosti; ako ne provodite puno vremena na sajtovima poput reddit i 4chan, ove priče će vam biti potpuno nove. U doba gde je svaki drugi naslov rimejk ili adaptacija, sveža ideja poput ove je više nego dobrodošla.

Prva sezona pod nazivom Candle Cove (izašla 2016.) najviše podseća na dela Stivena Kinga: uspešni psihijatar/pisac, gonjen košmarima o ubistvima koja su se odigrala za vreme njegovog detinjstva, vraća se u svoj rodni gradić rešen da konačno sazna šta se desilo sa njegovim bratom blizancem, čije telo nikad nije pronađeno. Kopajući po prošlosti, on nailazi na brojna uznemirujuća otkrića; naime, svi koji su preživeli talas nasilja pamte kako su kao deca na televiziji pratili bizarnu lutkarsku emisiju pod nazivom Candle Cove, dok njihovi roditelji tvrde da ta emisija nije postojala već da je u pitanju obična dečija maštarija.

Već na prvi pogled je očigledno da je budžet ove sezone bio veoma ograničen. Scenografija i gluma su definitivno B kategorije, ali zato kostimi i efekti izgledaju kvalitetno i uverljivo. Serija se ne oslanja na jeftine jumpscare trikove, već postepeno gradi jezu koja se širi iznutra. Gotovo sve strašne scene se odigravaju u po bela dana, često u predgrađu ili u šumi, što izaziva posebnu vrstu strave koju moderni filmovi i ne pokušavaju. Najjača tačka ove sezone je sama lutkarska predstava Cande Cove. Nešto u dizajnu lutaka i njihovim replikama (“Do you sense it? Something is coming … a strange vessel is heading for the Cove!”) izaziva nelagodu i tera vas da pomislite kako ste i sami gledali nešto slično kao mali. Dizajn čudovišta je veoma kreativan i upečatljiv, tako da Tooth Child i Skintaker mogu ponosno da zauzmu svoja mesta u galeriji klasičnih čudovišta, koja je poslednji put pre ove serije obogaćena Sackboy Sam-om iz filma Trick’r Treat.

Druga sezona, koja je nedavno počela sa emitovanjem, nosi naslov No-end house. Priča počinje prilično neoriginalno: grupica prijatelja saznaje za tajnu kuću strave koja se svaki put pojavljuje na drugom mestu, i kroz čijih šest soba straha niko nije uspešno prošao. Naoružani sarkazmom, tinejdžeri ulaze u kuću nadajući se dobroj zabavi, i tu, naravno, počinje horor. Od trenutka kako uđu u kuću, serija postaje znatno zanimljivija. Za razliku od prve sezone, No-end house se zasniva manje na fizičkom i kosmičkom užasu a više na personalnim fobijama: strahu od gubitka člana porodice, strahu od neuspeha, bespomoćnosti… Još uvek je neizvesno u kom pravcu će se radnja odvijati, ali sve što smo videli do sada ukazuje da nećemo biti razočarani.

Produkciju serije potpisuje danas već poznati Maks Lendis (Chronicle, Victor Frankenstein, Dirk Gently’s Holistic Detective Agency…) dok je ostatak ekipe pretežno nepoznat, sa izuzetkom Pola Šnajdera (Water for Elephants) koji je zvezde prve sezone.

Koncept serije je takav da svaka sezona donosi nešto novo (nešto divlje!), novu horor priču sa interneta koja garantovano nije ranije videla svetlo ekrana. Sa nestrpljenjem očekujemo nastavak druge sezone, kao i naredne dve (Staircases i Hidden Door) koje nas očekuju 2018. i 2019. godine.

 

Objavljeno na sajtu Helly Cherry http://www.hellycherry.com/2017/10/channel-zero.html

Od sumraka do svitanja

PSTER

– …i znači, tebra, ej, ej tebra, znači čakre ako ti nisu u alajmentu, ništa karma, ali samo jogica fura, malo vhsm’n ono kapiš, čurkice ga otvore, ali :klik!:, nije ni samo to, ima jedan čovek, ovce je čuvao celog života, ali onda, vhsgs Borhes, Borhesa je l’ si čitao?

Podigoh glavu tešku milion tona.

– Šta PRIČAŠ ti koj’ kurac? Kakve ovce, kakav Borhes?

– To je zato što si ograničenih shvatanja, rub što kažu, rub, rob sistema, i ne možeš gsms da skontaš suštinu, skontaš?

– More nosi se u tri pičke materine narkomančino raspala, klošaru klošarski, i ti i tvoje čakre i sve u kurac da nosiš, je l’ ti jasno?

– Msm ortak, nms ljutiš, ja, ovaj, poštujem, znam, ja ništa nisam rek’o, samo kažem…

Ustao sam sa barske stolice i napustio senku afro-krošnje antropomorfne naprsline koja je sebe zvala Matori. Tek devet sati. A već sam bio pijan. I smoren.

Kod Gagija nigde nikoga sem poremećenog hipika izgubljenog u vremenu i još par ljudi koji su bili toliko nezanimljivi da su i njihove senke imale više ličnosti od njih. U ovakvim situacijama bilo je samo jedna stvar koje je pomagala: piti još.

Nisam mogao više da slušam Gagijevu plej-listu koju nije promenio još od 1996. godine, te eksirah izvetrelo pivo i izađoh u prokuvali sumrak grada. Šesnaestogodišnjakinje maskirane u osamnaestogodišnjakinje već su marširale trotoarima, kloparajući nezgrapno što štiklama što martikama. Neke od njih su bile pijanije od mene i to mi dade malo utehe, kao i motivacije da kupim unuče vinjaka. Uz mnogo muke otvorih bombicu i zapalih jednu od skupih cigareta koje sam ukrao ranije, odustavši od namere da ih čuvam za kurčenje. Mešavina omorine, nikotina i alkohola prezasićenog šećerom mi momentalno popravi raspoloženje. Negde duboko u sebi sam znao da će mi ovaj trenutak biti vrhunac večeri.

Sledeća stanica mi je bila jako neinspirativna, ali zato blizu, iza ćoška zapravo, pa rekoh što da ne, dobro mesto koliko i bilo koje drugo za jednog rokera mrtvog duha. Tribine su bile svojevrsni paradoks jer nisu bile okrenute ka bilo čemu; jedini šou koji se video sa njih je bio povremeno mokrenje u žbunje, ali su uprkos tome bile popularno izlazište za metalce-mlađe referente i devojčice iz provincije kojima su vrhunac tvrdog zvuka bili Osvajači. Slušao sam teorije zavere o Metalici neko vreme, srčući mešavinu pene i pljuvačke iz plastične bombe koja je svakih petnaestak minuta rotirala do mene, ali kada je krenula tvrda artiljerija silovanja akustične gitare uz lirike “Krivo je more”, priznao sam poraz i krenuo dalje. “Jedanaest sati, dobro je, ubio sam nešto vremena” pomislih paleći još jednu cigaretu koja je koštala više od sve odeće koju sam imao na sebi.

“A u kurac i klinci i metalci, idem da nađem… ” Nisam završio misao jer nisam znao šta zapravo tražim. Stavih slušalice na uši i krenuh ka izvoru mirisa žabokrečine, najživljem stimulansu večeri. Ispod mosta koji je sem leve i desne obale spajao i miris reke i mokraće, zvrndao je kvalitetan dab sa ne tako kvalitetnog zvučnika. Crvene oči sijale su u mraku.

Pozdravih se sa čoporom uz pucanje dlanova i bratske polu-zagrljaje.

– Oo des’ brate, š’a ima, ovo ono? E, će završavamo nešto? – upita me persona nalik na “Trainspotting” verziju ježa Sonika.

– Šta da završavamo brate, odakle mi pare, imam trinaest dinara u džepu!

– Šta, pa taman! Paket je četristo kinte, može pola za dvesta, meni će da lik za sto pedes, eto ti imaš trines, ja imam sedam, to je dvaes, za ostalih sto trijes se uleramo i eto!

Nisam mogao da se ne složim sa takvom matematikom, i nekoliko minuta kasnije, još jedan, znatno slađi miris ispuni podnožje mosta. Zagledao sam se u reku na čas, pa sam pogledao u mobilni da vidim koliko ima sati. Nekom magijom, bilo je već jedan. Kada sam podigao pogled sa ekrana, bio sam u dvorištu neke meni nepoznate osnovne škole, a sa moje leve strane je sedela najlepša riđokosa devojka na svetu i pričala nešto o Branku Kockici. Ruka mi sama pođe ka njenoj mrežastoj, mesnatoj butini i nekako završi na grliću štoka. Ne želeći da vređam gospu sudbinu, otpio sam duboko iz flaše, posmatrajući burek meseca kroz smeđe staklo. Pođoh šakom da izvadim svoje fensi cigarete i njime uzvratim dami na ovom ukusnom poklonu, međutim, u međuvremenu su i dvorište i crvenokosa i štok nestali. Sada sam bio u, kako je izgledalo, zazidanom pasažu zgrade, a pored mene je stajao moj ježasti ortak sa dredovima i pričao na ruskom sa nekom meni nepoznatom osobom. Pošto sam već bio izvukao paklu, ponudih rusa cigaretom i dobih novi džoint u zamenu. “A jebeš ovo, a taman sam se zaradovao” pomislih bunovno, i povukoh teleportujući dim.

Kada mi se ponovo iskristalisala slika, bio sam u diskoteci, što je u najmanju ruku bilo čudno, jer ne samo što nisam voleo diskoteke, nego me niko nikad nije pustio u neku. Disko kugla je bacala šljokice svetlosti po praznom podijumu, a kraj mene je najmanji biznismen na svetu sa neverovatnom koncentracijom motao novu spravu. Hipnotisan igrom svetlosti i njegovih prstiju, umalo nisam pao sa stolice kada je prostorijom odjeknuo pucanj pištolja. Disko kugla se rasprsla u param-parčad, a pijani dizelaš kraj šanka je mahao pištoljem i urlao nerazgovetne pretnje. Osoblje diskoteke i retki posetioci, računajući i mene, su se kolektivno usrali u gaće, svi sem mršavog lika u odelu. Pucanj ga je izgleda omeo u radu i naterao da prospe mešavinu na pod, što je narušilo njegov zen do te mere da je poput Vulverina iz stripa skočio na naoružanog dizelaša i pesnicama mu pretvorio glavu u džem od malina. Diskretno sam napustio objekat, ukravši flašu piva usput. Do kraja mračne uličice, flaša bila popijena, njena sadržina ispišana, a ambalaža bačena u izlog radnje neodredive delatnosti, a ja sam uteturao u prvi otvoreni ugostiteljski objekat na koji sam naišao.

Bio sam ubeđen da sam putem neke kosmičke anomalije zalutao u film Dejvida Linča. Klasičan kafanski enterijer sa sve kariranim stolnjacima i ćoravom debelom konobaricom po imenu Mira bio je na mestu. Ono što je odudaralo od normalnosti, sem Džudas prista na zvučnicima, je bio mladić sa naočarima za sunce obučen kompletno u crveno, oko koga su uvijale dve devojke zmijskih tela.

– Ja mrzim metal. Prezirem metal. Mrzim sve u vezi metala – reče osoba za koju sam ozbiljno sumnjao da je Satana, ili makar neki njegov dalji rođak.

– Ja obožavam crveno. Imam crvene trenerke, crvenu majicu, crvenu jaknu. Imam i crvene gaće, ali to ne mogu sad da ti pokažem.

Klimnuo sam glavom glumeći razumevanje, izašao napolje i ispovraćao se katarzično.

Noć me je bila nokautirala. Priznao sam poraz i odlučio da je vreme da pođem kući.

Put je bio dug; mogao sam da sačekam autobus ali sam želeo da se kaznim jednom finom šetnjom od sedam kilometara.

Zapalio sam poslednju cigaretu i bacio u jarak paklicu za koju bih verovatno ubio kao klinac. Dim se sjajio plavičasto na jutarnjem suncu.

Gušt mi prekinu škripa guma.

Iz belog bemvea gledalo me je gnevno lice Crvene lobanje, zakletog neprijatelja Kapetana Amerike. “Zašto li je besan na mene, pa i ja sam protivnik američkog kapitalističkog sistema” mozgao sam, zagledan u crvenu kosu na suvozačkom sedištu, pre nego što sam povezao da vozač nije negativac iz stripa već pretučeni dizelaš iz diskoteke.

– Je l’ to taj – začu se sa zadnjeg sedišta, sa pištoljem isturenim kroz prozor umesto znaka pitanja.

– Ma jok, ovo je dripac što mi je dig’o kohibe danas! Drž ga!

Bacih cigaretu i potrčah.

“Pa dobro, džoging je i ovako zdraviji izbor.”

Objavljeno na sajtu Helly Cherry
http://www.hellycherry.com/2017/09/od-sumraka-do-svitanja.html

Tuđe stvari

Sunce je krunilo jarko žutu farbu zgrade kao da želi da pokaže kako ne voli konkurenciju.
Bat Hokusovih teških čizama promeni ton kada je sa kaldrmisane ulice stupio na zemljani put levo od zgrade bez prozora.

Krošnje se nadviše nad njim, pružajući dobrodošli hlad posle usijanog kamena grada. Uspon staze nije bio primetan golim okom, ali već posle stotinak stopa osetio je kako teže diše. “Od prvih para ću kupiti letnju odeću”, pomisli brišući znoj ispod oboda šešira, a zatim: “Kada mi je postalo normalno da lažem i u mislima, i to samog sebe?”

U početku nije bilo veće razlike između ovog dela Košnice i bilo kog drugog. Bilo je nešto više drveća, a manje zgrada, ali kako je napredovao stazom, i ta nekolicina kućica nestade ustupajući mesto rasadnicima, po kojim je naselje dobilo naziv. Hokus se sećao kako pre samo dvadesetak godina, kada je prvi put došao u Košnicu, tu nije bilo ničega: retka šuma, potoci i temelji nikad dovršenog zamka na brdu. Rasadnik je u međuvremenu postao utočište za sve one koji su od velikog grada želeli samo sigurnost zidina. Žitelji naselja, poreklom iz okolnih sela, naselili su se ovde potpuno ignorišući sve zakone i običaje grada i nastavili da žive kao što su njihovi preci živeli generacijama. Hokus se često pitao da li su budale ili zapravo najpametniji ljudi u gradu.

Cvrkut ptica pratio ga je dok je prolazio pored brojnih uraslih stazica, koje su ovde imale funkciju ulica. Katkad bi sreo volovsku zapregu natovarenu balvanima ili starca sa stadom koza. Poneko bi ga pozdravio nemim klimanjem glave, ali bilo je očigledno da stanovnici naselja ne vole ništa na šta nisu navikli, što je uključivalo i gnomove.

Put do centralnog dela Rasadnika nije bio dalek, ali je Hokusovim malenim nogama i pićem i dimom uništenom telu trebalo nešto više vremena, te je sunce već bilo poodmaklo na nebu kada je stigao na cilj.

Centar naselja bio je spontano nastali trg, prašnjava čistina sa ogromnim orahom u centru i obodom obraslim tezgama. Bio je pijačni dan i svako ko je imao šta da proda ili kupi je bio tu: stočari su vodili stoku što je mukala, pijukala i groktala, žene umotane u šarene marame vukle su teške cegere pune povrća, a njih je pak za ruke vukla slinava dečurlija koja je kukala za ušećerenim jabukama. Kada bi završili sa trgovinom, seli bi da se okrepe u improvizovanim krčmama, koje nisu bile ništa drugo do par buradi okruženih trupcima, postavljenih ispod ofucanih cerada. Uprkos neverovatnoj raznolikosti Košnice, ovde se nije tražilo niti nudilo ništa egzotično: čak ni kamilje mleko i meso, inače jako cenjeno u gradu. Par ljudi je teralo gordilje, džinovske kornjače čije su prisustvo podnosili uprkos njihovoj “neprirodnosti” jer su jele gotovo sve i bile lake za čuvanje, ali to je bilo sve: nigde nije bilo tezgi sa egzotičnim začinima, plodovima kaktusa ili robom iz dalekih zemalja.

Ali koliko god glumili samostalnost, Rasadničani su potajno želeli neke stvari dostupne samo u Košnici. A pošto nisu želeli da siđu sa svog brega, usluga se pela na breg. Jedan kutak trga bio je rezervisan za baš takve stvari: trgovce makazama i žiletima, jeftinim nakitom i đinđuvama; veterinare, lekare, lažne gatare i prave čarobnjake, kao i osobe koje su obavljale… ostale usluge.

Ispijajući pogledom orošene krčage na buradima preko puta ulice, Hokus pohita u hlad tende, svestan da je zakasnio i da je najveći deo poslova već razgrabljen. On zauze mesto pored ćelavog grmalja sa alkama u ušima, pa zapali lulu. A zatim još jednu, pa još jednu…

Poslednji lekar za stoku ode sa seljakom sa bangavom kravom, ostavivši ga da sa gatarama i gorostasnim plaćenikom trpi nemilosrdno podnevno sunce.

– Čiko, moja mama… moja mama je bolesna. Ona puno radi, pere veš, dobra je žena, a sad je bolesna, ne može da radi… Čiko, molim vas…

Potiskujući hiljadu neprijatnih osećanja, Hokus je ignorisao dečaka u ritama, trudeći se da uputi pogled negde iznad njega, što nije bilo lako jer je dečak bio njegove visine. Znao je da verovatno ne može da mu pomogne i da ovaj nema dovoljno novca da mu plati. Koliko god mu je njegova molba parala srce, koncentrisao se na cilj: zaraditi novac, platiti kiriju, kupiti krčag pića…

Nešto posle podneva, pod tendu zađe debeli, bradati muškarac. Na Hokusovo iznenađenje, prošao je nezainteresovano pored plaćenika sa alkama i mahnuo mu glavom, signalizirajući mu da ga prati. Hokus užurbano ugasi lulu, pokupi šešir i požuri ka muškarcu koji je krupnim koracima špartao preko trga.

– Ti si jedan od oni, što ispituju? Tako mi izgledaš. A i gnom si, što znači da znaš svakakve mađije, je l’ da?

– Da, ovaj, Hokus Lokvud, istražitelj. Drago mi je.

Čovek mu ne odgovori, već samo namršteno požuri ka jednoj od ulica koje se poput zraka širile iz centra naselja. Nekoliko trenutaka kasnije, Hokus se nađe u tunelu od drvenih plotova. Bradati čovek zastade ispred jednog od njih i upre ramenom u tešku kapiju. Sa druge strane se začu lavež.
– Mrš! – viknu on i šutnu pašće sa druge strane, koje, naviknuto na ovakav tretman, posluša komandu.

Sa druge strane ograde prostiralo se široko dvorište istačkano bokorima trave, dodatno istačkano izmetom kokošaka i gusaka, kojim je dominirala dvospratnica okrečena u tako bleštavo belo da je bilo bolno gledati direktno u njene zidove.

Hokusov domaćin ga bez reči uvede u prijatno svežu unutrašnjost čija je svaka stopa bila prekrivena šustiklama i vunenim prostirkama. Domaćin sede u mekanu kožnu fotelju, mahnuvši istražitelju da zauzme drugu nasuprot njega, a zatim nasu obojici po čašicu žute tečnosti iz krčaga koji je stajao na drvenom stočiću između njih.

Iskapivši sadržaj keramičke čašice, bradonja reče:

– Kaži mi, je’s ti ženjen?

– Ne. Nažalost, nisam imao prilike.

– Dobro. Pametno! Da ti kažem ja nešto: nemoj nikad da se ženiš! Sve su to kurve! Kol’ko god ti pričali da je devojka iz dobre kuće, nevina, radna, vredna, sve je to isto lajno, sve će to da te izda čim stigne!

U prolazu iza njih pojavi se lik mlade, vitke žene. U naručju je nosila naramak veša, a lice joj je bilo mozaik posekotina i modrica.

– Šta gledaš? A’e, mrš gore! Ti si svoje rekla!

Devojčin odlazak proprati škripa drvenih stepenica.

– Šta sam počeo da pričam… A da, sve su žene kurve! Tako i kod vas, je’l da?

Hokus sasu u grlo čašu žestine voćkastog ukusa. Bio je ovo jedan od “onih” slučajeva. Jedna čaša neće biti ni približno dovoljno. Neverstvo u braku nije postojalo u gnomovskom društvu, ali nije želeo da raspravlja o tome.

– Šta se desilo? Počnite od početka, molim vas.

– Šta se desilo… Pre neki dan, vraćam se ja iz kafane, nešto posle ponoći bilo, kad sretnem ja moju dragu na sred ulice. Pitam je ja: “Gde si ti to pošla?”, a ona će: “Ne znam”. “Ne znam”, ha! Zamisli ti to! Pošla negde, a ne zna gde je pošla!? Kad sam joj pripalio jednu di’ciplinsku, triput se okrenula!  Ovaj, ja se zovem Sten, izvinjavam se, al’ iznervirao sam se. O’š još jednu?

– Rado.

– Aj’ živeli. I tako, vratim ja gospoju kući, i zatvorim je u sobu, da nauči da se ponaša, kad ono, nema ni dva dana, a ona… jao, ne mogu, mora da popijem da se smirim. Ustanem ja rano, da napojim stoku, kad ona na vrata: iscepana i izmazana u blato i travuljine. “Gde s’ ti to bila?” pitam je ja, a ona će ponovo: “Ne znam!” A posle vidim da joj nema ni narukvice. A da, nisam ti za to ispričao. Kupio sam joj narukvicu, znaš kak’u, sva u ćoškovi, moderna, umenos’ što bi se reklo; čisto zlato, teška k’o lanac za krave. I nema je! Kaže, ne zna gde je! Kaži mi, je l’ ti to ne zvuči sumljivo? Kurva se sigurno, dala to kurvaru svom da proda, smem da se kladim!

– Dakle, vi sumnjate u neverstvo svoje supruge, kao i u to da je prodala porodični nakit?

– Ne sumljam! Znam!

– Kada se sve to tačno desilo, ta informacija je od kritičnog značaja – reče Hokus i nasu sebi još jednu čašu, ne čekajući da ga domaćin ponudi i ne mareći za pristojnost tog postupka.

– Preksinoć! Od tad joj ne dajem da izlazi iz avlije. Smirila se, nije begala više, ali i dalje ništa ne priča.

Hokus popi ostatak rakije, pa reši da pređe na konkretan deo posla.

– U redu. Gospodine… Sten, da prvo rešimo osnovno. Moja tarifa je tri zlatnika na dan, plus troškovi…

– Ma, nema ništa na dan. Dobiješ pet zlatnika da nađeš narukvicu i pet da nađeš kod kog je išla ova moja, i to je to. A nemaš ni troškovi nikakvi: spavaš kod mene, ima da ti namestim spavaću sobu, ima da jedeš kod mene kao gospodin, sve što ti treba! Ako ne završiš pos’o, pa, ma, će završiš, je l’ tako?

– Naravno – reče Hokus, planirajući već da razliku u tarifi naplati domaćom rakijom.

– U redu, mogu li makar da vidim sobu iz koje je vaša supruga… utekla?

– Evo, sa’ ću ti pokažem. U stvari, mož’ i da prespavaš tu, ona nek spava u gostinsku sobu… majku joj…

Spavaća soba na spratu je bila prostrana i bogatije uređena od ostalih. Jedini prozor u njoj gledao je na dvorište, koje su popodnevni zraci sunca polako krenuli da polivaju senkama. Videvši kakav je dogovor, Hokus reši da prihvati predlog svog pijanog domaćina i baci se ranije u krpe, sa namerom da sutra ranije ustane i pokuša da reši slučaj za jedan dan, pošto dnevnicu već nije uspeo da izmami.

 

Ujutru ga je sačekao poslužavnik sa taze ispečenim hlebom i sirom na stolu na kom je prethodnu noć pio rakiju, a tu istu rakiju našao je u kredencu u kuhinji. Od domaćina i domaćice nije bilo ni traga. “Valjalo bi popričati sa suprugom, kojoj ni ime nisam čuo”, mislio je, ali je znao da to ne bi bilo ni pametno ni produktivno, te se zaputi napolje.

Sten je nosio teške kofe sa vodom iz bunara do štale. Videvši istražitelja, obrati mu se znatno trezvenijim glasom nego prethodnog dana.

– Ceo komšiluk već zna za ovo, al’ ajd’ da se ne širi više: Svi će mnogo da te primete, pošto nisi čo’ek i to, al’ gledaj da ne pričaš šta radiš i za kog radiš, u redu?

– Naravno. Diskrecija je zagarantovana, u okviru mogućeg.

– E, tako. Ništa, javi mi ti šta i kako, ja imam mnogo da radim, da na’ranim stoku, pa idem da kopam bunarevi. Ako nisam tu kad dođeš… sačekaj me, ili uđi i uzni si šta ti treba od Slaje.

Prvi i jedini trag koji je imao je da se, Slaja, te kobne večeri, vratila sa flekama od blata i trave. Leti nije bilo mnogo mesta gde bi neko mogao da dobije takve fleke, te Hokus udahnu duboko i krenu putem mirisa reke.

Donji deo dvorišta završavao se malim vratima usečenim u visoku ogradu i skrivenim stabiljkama mahunara. Sa druge strane zida prostirao se osušeni kupusnjak, smešten kraj prašnjavog puteljka. Na ovakvim mestima bilo je lako zaboraviti da je ovo naselje deo Košnice, ali samo par koraka dalje, između krovova i krošnja, nadzirao se pogled na drevne kule i visoke zidine velegrada. Hokus preseče ulicu putanjom između par udžerica i iziđe na lokaciju koju je pratio njuhom: jedan od mnogobrojnih potoka koje se slivao u veliki košnički kanal. Korito rečice je odisalo životom, čak i ovako rano izjutra. Obalom su rile svinje i gordilje, a kraj vode su se rojile žene obučene u belo koje su prale i ribale jednako belu seljačku odeću.

– Pomažu bogovi, gospođe!

– Bogovi ti nakloni… – promumla jedan od pralja, videvši na pola odgovora kome odgovara.

– Izvinite što vas prekidam u radu, ali imam par pitanja za vas: – Da li ste možda, u skorije vreme, čuli ili videli nešto neobično ovde?

Svita pralja mu odgovori mukom.

– U pitanju je ZVANIČNA istraga, tako da bih vas molio da odgovorite iskreno, da ne bismo komplikovali stvari. Dakle, da li ste videle neke sumnjive, potencijalno opasne osobe, ovde kraj potoka u prethodnih par dana?

Epitet “zvanična” je po pravilu imao moćnu reakciju među građanstvom, te se jednoj od pralja ote odgovor.

– Nema ništa. Ovde dolazi sve pošten svet. Nema lopovi i to tako.

– Niste videli ama baš ništa sumnjivo? Nepoznate osobe? Neobični predmet možda?

Krupna žena kovrdžave kose koja mu je odgovorila odmahnu odrečno glavom.

“Pralje.” Hokus je davno naučio da u njegovom poslu, pogotovo u izolovanim sredinama, ne postoje slučajnosti.

– Da li neka od vas nije dolazila na pranje ovih dana? Žena koja ima sina, oko sedam godina starog, smeđe kose?

– Gosana.

– Molim?

– Gosana gu nema već dva-tri dana. Bolesna, kaže. Njen sin je tako k’o što si rek’o.

– Da li znate gde Gosana živi? – reče Hokus, memorišući uputstva unapred.

 

Hokus pokuca jako, koliko su mu slabašne ručice dozvoljavale, na daščana vrata udžerice smeštene niže niz potok. Mršava žena duge smeđe kose i rascepane usne odškrinu vrata.

– Dobar dan, milostiva. Da li mogu da uđem? Postavio bih vam par pitanja.

Zbunjena žena ga propusti bez reči unutra. Kućerak je imao samo jednu sobu sa podom od nabijene zemlje i nešto improvizovanog nameštaja. Kraj ugašenog kamina je sedeo smeđokosi dečak i igrao se drvenom igračkom koja je, koliko je Hokus primetio, predstavljala svinju sa točkovima umesto nogu.

– Dolazim iz Košnice, istražujem incident koji se odigrao pre par dana na vašem radnom mestu.
– Ne znam ja ništa – odgovori nervozno žena – nisam išla da perem od onomad.

– Niste primetili ništa neuobičajno?

Pralja odmahnu glavom.

– Mama je bolesna, gos’n patujak. Ne sluša me i… ide joj k’v! – reče dečak.

– ‘Ajd’, idi, igraj se ispred kuće – reče žena i izgura detence napolje.

– Jedna od stvari koju istražujem je nestanak jednog komada nakita. U pitanju je narukvica, načinjena od zlata. Da li ste možda videli nešto takvo?

Žena je grizla usnu i nervozno kršila ruke.

– Ja nisam lopov.

– Nisam ni insinuirao ništa slično. Međutim, ako znate nešto o tome, a ćutite, time direktno bivate implicirani u zločin. Gospođo, mislite na vašeg sina.

Vižljasta pralja je ćutala par trenutaka.

– Nemam je. Nije kod mene. Našla sam je u potoku, a onda… Muti mi se u glavi kad pokušam da se setim. Mislim da sam išla u goru po bobice… Ne znam. Probudila sam se pored stazice sa ovim – reče, pokazujući donju usnu – i ne znam, nema mi je. Ne znam gde je. Molim vas, gospodine, nemojte da zovete žbire! Stvarno ne znam…

Izraz njenog lica pokazivao je da govori istinu, a u istražiteljevoj glavi je počela da niče ideja.
– U redu, verujem vam, i ne brinite, neću zvati vlasti. Izvinite na smetnji. Možda se vratim, doduše. – reče Hokus i krenu ka vratima, gužvajući šešir jednom i češkajući bradicu drugom rukom.

Negde oko podneva Sten progura kolica puna krampova i lopata kroz svoju kapiju, na šta Hokus skoči sa trupca položenog u hladu kuće.

– I? ‘Si otkrio nešto?

– Gospodine Sten, gde ste kupili narukvicu za vašu suprugu?

Radnik spusti kolica uz tresak, pa obrisa nadlanicom znoj sa čela.

– Misliš da je on…?! Đubre jedno! Pa, ubiću ga! Ima kolena da mu polomim! – povika Sten, prekinuvši time grubo koncert zrikavaca.

– Polako, ne želimo da prerano donosimo zaključke. Odgovorite mi na pitanje, molim vas.
– Ima jedan, Velko se zove, junoša, tek se prodlakavio, prodava tako sve i svašta, dve ulice od mene – odgovori majstor pokazujući rukama nalik na dlakave šunke.

– Odma’ mi je ličio na nekog lopova. Ako mi je on ‘vatao ženu…

Njegovo odgovor proprati struganje ćuskije po drvetu.

– Pokazaćete mi gde mu je radnja. Ali, molim vas, ne činite ništa nepromišljeno dok ne utvrdim istinu, za to će mi trebati svega nekoliko trenutaka. Ja ću ući sam unutra, ako saznam nešto relevantno, zovem vas. Da li je to u redu?

Sten stegnu jako bradatu vilicu, i još jače ćuskiju, pa ćutke krenu ka kapiji u dnu bašte.

 

Ubedivši nekako besnog bradonju da sačeka iza ugla, Hokus krenu ka radnji smeštenoj na špicastom uglu dveju uličica. Istražitelj zagladi kosu i brkove, ispravi revere i ramena, pa gurnu vrata, koja mu odgovoriše zveckanjem zvončića. Zidovi prodavnice bili su prekriveni drvenim policama prepunim raznoraznim drangulijama koje bi se većinom mogle opisati kao đubre. Hokus je tobož zainteresovano gledao njihov sadržaj, kada kroz zastor sa leve strane uđe mladi trgovac.
– Dobar dan i, tako mi, ovaj, sunca i zlata, gospodaru!

– Tako mi zemlje i zlata! – ispravi ga Hokus najnadmenijim glasom koji je umeo da odglumi.
– Da, ovaj, šta mogu da učinim za vas, gospodaru?

Hokus se nakašlja uštogljeno.

– Zovem se Finius Bringlborg, dolazim iz Hredomstada, a po zanimanju sam sakupljač starina – reče Hokus ubeđen da mladić ljudske rase od nepunih dvadeset godina ne zna da je Hredomstad ime mitskog grada iza pustinje iz koga su, navodno, stanovnici Košnice migrirali pre više hiljada godina.
– Interesuje me nakit: krune, minđuše, prstenje… Posebno me zanimaju artifakti dinastije Horg koji se odlikuju oštrim uglovima i prefinjenim stilom. Ništa ispod pet grumena. Zlato, naravno. I da se razumemo, ja jesam entuzijasta, ali ne planiram da dam više od dve hiljade zlatnika po komadu. I transakcija mora da se obavi danas, jer moje kočije polaze u suton. Dakle, da li imate nešto što bi me moglo interesovati?

Očigledno pomamljen sumom, mladić obazrivo pogleda unaokolo, pa odnekud ispod pulta izvuče platneni zavežljaj. Kada ga je odmotao, Hokus ugleda narukvicu izvanredne izrade koja je odgovarala Stenovom opisu.

– I’am ovo samo. Čisto zlato, ne znam za drugo. Možda mogu da vam nabavim još nešto, al’… ne znam baš da l’ mogu danas….

Hokus podiže svoj špicasti nos i izvi usne ispitivački.

– Hm… Nije loše, solidan kvalitet, ali, ovo nije Horg… možda neka od narednih dinastija. Šteta…
Mladić se uzvrpolji.

– Ako me sačeka…te, mogu da vam iskopam možda nešto… Može i jevtinije… Će se dogovorimo…

Istražitelj uzdahnu glumeći razočarenje.

– Ne, ne… Žao mi je, moram da obiđem još par trgovina danas. Izvinjavam se što sam vam uzalud trošio vreme, gospodine. Nadam se da ćemo sledeći put ostvariti uspešnu saradnju. Doviđenja!
Sten ga je nestrpljivo čekao pred vratima, teško dišući.

– Kod njega je narukvica vaše supruge, u to nema sumnje.

Hokus je prepoznao šablon: trgovac koji prodaje precenjen predmet, koji zatim krade i preprodaje u nedogled; prevara koju je video više puta na ulicama Košnice.

– Sudeći po svemu što sam zapazio, ne bih rekao da vam je žena bila neverna, u pitanju je… – nastavi Hokus svoje izlaganje, ali je isto tako mogao da govori i zidu.

Sten ga nije slušao, već je stežući ćuskiju gnevno koračao ka radnji.

Praporci zavrištaše kada rmpalija šutnu vrata.

– Jebem li ti… majku božju… od ovolikih devojaka u gradu moju si Slaju našao da…
Preplašeni mladić zakorača unazad, bacajući naizmenično pogled čas na zajapurenog čoveka, čas na Hokusa, koji je trčao za njim razmišljajući bezuspešno kako da reši ovu situaciju bez krvoprolića.

Ćuskija slete na mladićevo rame u mešavini zvona metala i krckanja kostiju. Prodavac se sruči na zemlju i sklupča poput ranjenog ježa, u pokušaju blokiranja naleta Stenovih čizmi.

– Svi.. ti.. i svetli… i mračni… ma, sad ćeš da vidiš ti, đubre jedno! Gde je moje žene nakit? Govori!

Kada je uspeo da dođe do daha, mladić je ispuštao samo bolne krike.

– Gospodine Sten! Molim vas! Dosta je bilo! Naučio je svoju lekciju!

– Ma, šta dosta, sve ću koske da mu polomim, đubre balavo!

– Gospodine Sten – vikao je Hokus, pokušavajući da se ispreči između razjarenog čoveka i trgovca, a da usput i sam ne popije udarac – ako ga ubijete, doći će straža, sudije, ne treba vam to sada! Pustite ga da vam vrati narukvicu. Dugujete gospodinu i izvinjenje, je l’ tako mladiću?

Sten zastade na trenutak, zadihan i crven u licu poput divljoroda.

– Izvivi.. izvini… nisam… vratiću vam narukvicu! Molim te… – kukao je presamićeni mladić pokušavajući da se digne sa poda.

– I pare da mi vratiš!

– Hoću, hoću, evo!

– I ako samo jednom čujem da si priš’o mojoj avliji, kožu ću ti odrati.

Trgovac drhtavim rukama pruži zavežljaj Stenu, a zatim i vrećicu novčića sa kaiša.
Sten ga još jedared udari pesnicom u stomak, poslavši ga nazad na pod, pa krenu ka izlazu.

– Evo ti pare – reče, dodajući istu vrećicu Hokusu – idemo kod mene da proslavimo. Da se usvinjimo od rakiju!

Hokusu je ovaj predlog zvučao sasvim prihvatljivo.

 

Rakija je tekla, rakija je pekla, a Slaja je, noseći taze vraćenu narukvicu na ruci kao znak oprosta, donosila naizmenično poslužavnike sa šunkom i sirom.

– Dobar si ti… dobar… umeš svoj pos’o. Ja, kao kolega majstor, umem to da cenim. Malečak si… al’ si… žilav. Kako ono kažu, žestina se čuva u malim flašama? – mumlao je Sten sipajući i prosipajući rakiju jednom rukom, istovremeno stežući snažno Hokusa za rame drugom.
Istražitelj se nije bunio. U vrećici je bilo više novca nego što mu je bilo obećano, a rakija je bila dobra i jaka. Uz malo sreće, ustaće sledećeg jutra pre svog poslodavca i vratiće se nazad u Košnicu pre nego što ovaj shvati koliko je preplatio njegove usluge.

– Uzdravlje! Uzdravlje! Uzdravlje! Nemoj nikad da se ženiš…

“Šunka je preslana”, razmišljao je Hokus dok se teturao uz stepenice do kreveta, ostavivši svog domaćina da hrče na stolici. – Sutra ima ceo dan da pijem vode. I sutra idem da kupim letnje odelo –  promrmlja boreći se sa levom čizmom, pa poraženo odustade i strovali se u krevet.

Nadao se praznini, zaboravu, ali mu nešto nije dalo mira. Čim je zaspao, krenuo je da sanja čudne snove. Nešto u vezi sa ovim slučajem nije bilo kako treba…

 

Probudi ga urlik.

– Aaaaa!! Ubiću je! Ubiću kurvu!

Hokus strča niz stepenice, šutirajući usput drugu čizmu sa stopala.

– Šta se desilo? – upita Hokus bunovno.

– Pobegla! Pobegla kroz prozor opet, majku joj kurvinsku! Otišla svom kurvaru… E pa, nećemo tako, dosta sam bio fin… – mumlao je Sten vadeći sataru iz fijoke u kuhinji.

Istražitelju su kroz glavu kuljali nedosanjani snovi.

– Gosp… Sten. Slušaj me. Slušaj me kad ti kažem! – podviknu Hokus. – Nešto ovde nije kako treba. Dopusti mi da proverim nešto. Ako nisam u pravu, omasti sataru, nije me briga. Ali mislim da se ovde dešava nešto čudno.

Sten je, srećom, bio u gorem stanju od Hokusa, nesposoban da dela brzo. Istražitelj dotrča do širom otvorenog prozora, pa skoči kroz njega u dvorište. Bio mu je potreban trenutak da izoštri sliku iz duple u jednostruku, pa zatim još jedan da gnomovskim vidom prodre u tamu. U prašini pod prozorom jasno je video otiske bosih stopala.

– Pratite me – reče Hokus.

Trag je vodio do kapije na dnu bašte, pa zatim do potoka, a onda preko njega, ka uskoj stazici koja je vijugala kroz šumu ka vrhu brda u centru Rasadnika, i Košnice.

Obe žene kod kojih je bila narukvica išle su nagonski, gotovo nevoljno, u ovom pravcu. Ali zašto? Šta ih je gonilo na to? Hokus je verovao da je Slaja bila opljačkana, ali nije znao kako ju je prodavac naveo da dođe u šumu… Sem ako to uopšte nije bilo njegovo delo…
– Vreme je da ponovo posetimo našeg trgovca.

Sten je provalio vrata radnje naletom koji mu je sigurno iščašio rame, ali su mu brlja i bes toliko otupele čula da to nije ni primetio. Pre nego što je i stigao da iskoči iz kreveta, mladi trgovac je imao Hokusov ručni samostrel na slepoočnici. To nije bilo neophodno, ali je umirilo Stena, koji bi mu verovatno odsekao glavu pre nego što bi Hokus stigao da postavi pitanja.

– Šta hoćete više od mene? – povika mladić ridajući. – Vratio sam vam narukvicu, vratio sam vam pare, nemam ništa više! Molim vas!

– Gde si našao ovu narukvicu? – upita Hokus staloženo.

– I gde je moja žena? Gde si je sakrio?

– Sten… Molim vas, prepustite ovo meni. Prodavao si narukvicu, krao je, i preprodavao, zar ne?
– Nisam! Ovaj, jesam, ali samo sam jednom to uradio… Vraćao sam se iz gore, i, ta neka žena, išla je kao zblajznuta i imala je narukvicu… Pa sam je udario u glavu i uzeo joj zlato… Molim vas! Nisam vašu ženu ni video ni takao!

– Lažeš! Lažeš, đubre jedno!

– Pitaću još samo jednom, ako ne dobijem zadovoljavajući odgovor, pustiću gospodina Stena da izvrši svoju pravdu. Gde si našao ovu narukvicu?

– Iskop’o sam je! Gore na brdu, gde je već kopano! Ima svašta da se nađe!
Hokus počeša bradicu zamišljeno.

– Ma, koga je briga gde je iskop’o narukvicu! Pričaj, gde mi je žena! – graknu Sten zgrabivši ga za okovratnik spavaćice.

– Sten! Vaša žena nije ovde. Ako želite da je nađete, poći ćete za mnom.

– Gde?

– Na brdo.

– To mesto je ukleto! Kad padne mrak, svašta se čuje, što nije od ovog sveta!  – viknu trgovac uplašeno za njima dok su izlazili iz njegove spavaće sobe.

 

Hokus je grabio sigurno mračnom stazom, stežući samostrel ispred sebe. Sten je bauljao iza njega, saplićući se o kamenje i psujući. Crveni mesec Oksi bio je u punom sjaju, bacajući sablasne senke kroz isprepletane krošnje vrba koju su grlile put.

– Gde idemo ovo, koj’ moj’? Što bi moja žena bila…

Hokus je postao svestan Stenove ćutnje istog momenta kada je primetio kamene strukture na visoravni. Kraj jedne od njih čučala je žena u spavaćici, ruku ispruženih ka nečemu što je na prvi pogled izgledalo kao komešanje vazduha u letnjoj jari.

Hokusova gnomovska čula bila su nedovoljno razvijena i dodatno umrtvljena alkoholom, ali je uprkos tome osetio neobično prisustvo. Što je duže gledao u pravcu treperave pojave to mu se više činilo da u njoj vidi plavičaste konture muškarca.

Sten nemo prođe pored istražitelja i kleknu pognute glave kraj svoje supruge.

– Zanimljivo – začu se glas sa svih strana, nalik na eho pomešan sa šuštanjem vetra – ti nisi iz mog kraljevstva. Gnom? Šta jedan gnom traži u Košnici?

Glas je imao aristokratski ton i govorio je gotovo zaboravljenim dijalektom.

– Ja sam Hokus Lokvud, iz loze Lokvuda iz Velikog Brda. Ne znam ko si, ili šta si ti, ali životi ovih ljudi ne pripadaju tebi! Odlazi, prikazo, i oslobodi ih! – reče Hokus glasom punog hrabrosti osnažene alkoholom.

– Ne pripadaju meni? Usuđuješ se da govoriš o tome šta je moje vlasništvo? Prvo ovi… paori dolaze u moje kraljevstvo, zidaju kuće na mom imanju, kradu stvari iz mog groba… A zatim mi jedan GNOM govori o tome šta meni pripada?

Čudna obamrlost preplavi Hokusa. Osećao se kao da pluta na mesečini, prebačen u neko drugo doba.
– Vremena su se promenila… Košnica pripada svakome, ne samo povlašćenima. I ne samo ljudima. Ne znam koliko ste upućeni u današnje događaje… vaše visočanstvo – dodade Hokus, ni sam ne znajući zašto – ali u Košnici danas žive gnomovi, patuljci, pa i divljorodi, i svi imaju jednaka prava na život!

– Divljorodi? Ovaj grad je zaista otišao do Rak-Urovog praga.

Crveni zrak mesečina odblesnu o predmet od uglačanog metala u podnožju kamenog zida.
– Ovi ljudi nisu lopovi, i sami su prevareni. Dobili ste svoje blago nazad, oslobodite ih!
– A zašto bih? U moje vreme, svo troje bi bili odrani i obešeni naglavačke o krvavi orah.
– Ali ovo nije vaše vreme. Vremena se menjaju. Vi više niste vladar ovog grada. Zapravo, niste ni živi.

Utvara je bila bestelesna i bez lica, ipak, Hokus je osećao da se mršti u negodovanju.

– Oni koji me pamte, znaju da sam bio dobar, pravedan vladar. Ne nameravam da rušim tu sliku u smrti. Odlazi, gnome. I ne vraćaj se više. Sledeći put neću biti tako milosrdan.

– Šta će biti s’ njima? – reče Hokus pokazujući na klečeće figure.

– Neka kleče još malo, makar do izlaska sunca. Malo poniznosti im neće škoditi. Ovde se više neće vratiti i preneće drugima poruku. Odlazi sada, moje strpljenje ipak ima granice.

Hokus nije bio siguran koliko mu ova utvara može nauditi, ali nije želeo ni da sazna, te se okrenu i zaputi nazad niz stazu. Negde na pola puta oseti kako mu se bistri um, kao da se budi iz dubokog sna. I stisak rakije je bio popustio, te postade svestan bola u tabanima koji su bili prekriveni posekotinama i trnjem. Istražitelj shvati da je zaboravio čizme u Stenovoj kući, ali nije imao želju da se vrati po njih, te krvavih stopala krenu nazad ka gradu.

“U nečemu jesam pogrešio.” – mislio je istražitelj. “Ovo nije bio jedan od “onih” slučajeva. Bio je jedan od “onih drugih”. Uz malo sreće, naći ću krčmu koja i dalje radi.”

Objavljeno u zbirci kratkih SF priča “Ubiq” #19 https://www.goodreads.com/book/show/34928038-ubiq-asopis-za-znanstvenu-fantastiku-br-19
 

 

Užasi van ovog sveta

Koristim ove poslednje trenutke da zabeležim sve što se desilo, u nadi da će neko naći moje beleške i proslediti ih dalje, kao opomenu na opasnosti koje leže sa one strane naše stvarnosti, na užase čije postojanje niko ne bi mogao ni zamisliti. Nemam snage da sam odem i ispričam svoju priču, a ni razuma da je ispričam, jer su mi događaji koji su se odvili osakatili i telo i um.

Bilo je to u podne, u to nesveto doba, kada sunce, taj nemilosrdni ubica svih božijih stvorenja, smogava dovoljno snage da svoje volšebne zrake spusti do dubina i rastera tamu koja nas čuva od zla koja vrebaju ovim, kako sam nedavno saznao, okrutnim i nepoznatim svetom. Jedne noći, kada se plime postojanja poravnaju, On će pustiti svoje blagoslovene pipke i prožderati užarenog Neprijatelja. Ja to neću dočekati, do tada će još mnogo kolonija ispupeti i nestati, ali mi ta misao daje utehu: kada dođe vreme Mraka, kraci Onog Ko Plete U Dubini prožderaće i demone sa drugih svetova, njihov porod i dom.

Bilo je to u podne kada se začuo strašan zvuk i kada su se vode uskomešale silno, kao od jake oluje, ali ne prirodno, već kao da je kakvo orijaško stvorenje zakoračalo morskim dnom. Ja sam, kao i ostatak moje kolonije, spavao čvrsto u pećinama među šiljatim stenama, na dnu gde senka Njegovih pipaka večno bdi i štiti nas od Neprijatelja, kada je udar razbudio celu koloniju i naterao nas da zbunjeni i nespremni zaplivamo ka izlazu iz pećine. Znao sam da nije trebalo da izlazimo u taj prokleti čas, kada ni jednom od Njegovih izdanaka nije vreme izlaziti, ali duboko ukorenjeni instinkti lovaca, taj nemir koji osećamo kada se voda ustalasa, nije nam dao mira, te smo napustili bezbednost utočišta da vidimo kakav džinovski plen može toliko da se praćaka. Znao sam da nije trebalo da izlazimo jer je voda mirisala pogrešno, otrovno. Znali su i ostali, ali smo ipak izašli.

Tu… Stvar, kažem Stvar, jer ne znam kako bih je drugačije opisao, našli smo na podjednako nesvetom mestu kao što je i čas njenog dolaska bio: na pustoj visoravni, visoko, gde je voda plitka i topla i gde je Neprijateljeva snaga jaka. To mesto je oduvek važilo za prokleto jer na njemu nije bilo ni jednog kamena koji bi pružao senku ili utočište, i na kome nije raslo niti pupelo ništa od božijih bića. Stvar koja se ugnezdila na njemu nije ličila ni na šta pod opnom vodenom: nije imala ni pipke ni bičeve, ni vlati ni treplje. Par peraja bila su jedina prepoznatljiva odlika na njenom masivnom, izduženom telu, a ni ona nisu naličila na peraja bilo kog bića koje sam ranije video. Nije imala ni membranu ni krljušt, već samo gladak oklop sačinjen od nekakve tvorevine za koju sam siguran da ne postoji nigde u moru. Stvar se nije kretala, te smo pomislili da je mrtva, ili da možda nikad nije ni bila živa već samo kakva stena neobičnog oblika, ali je Prvoispupeli mudro rekao je moguće da se samo primirila čekajući da joj plen sam priđe, i zabranio svima da priđu bliže od tri puta tri puta tri puta tri dužina, uz pretnju da će svakom ko prekrši njegovu naredbu biti pojedeni pipci, a ostatak izbačen iz mora na suncem oprljenu stenu gde će mu telo istrunuti, a duh biti opoganjen tako da više nikad ne može biti ujedinjen sa Onim Koji Plete U Dubini. Meni, kao ni većini iz kolonije, nisu trebale zabrane ni pretnje: svi smo znali da lovac ne napada plen ako nije siguran da može da ga prekolje i proždere, to je bio Prvi Zakon. A nismo ni imali želju da priđemo nečemu što je stiglo odozgo, iz sveta gde ničeg nema i gde vlada Neprijatelj. Prišli bismo toj stvari jedino ako bi to bila Njegova direktna naredba, ali On je sada spavao, sakupljajući snagu, i nisu ga interesovale takve nebitne stvari. Ako bi se ispostavilo da je stvar opasna i da ju je poslao Neprijatelj lično, On bi se probudio iz svog sna da je smrvi i proždere, rekao je Prvoispupeli.

Vratili smo se nazad u pećinu, rešeni da zaboravimo na Stvar i nikada je ne pominjemo više. Svi, sem jednog. Krivim ga za sve što se desilo, jer jeste kriv: njegova neposlušnost donela je prokletstvo na celu koloniju, a možda i na ceo svet u kome živimo. Krivim ga, ali i razumem zašto je postupio kako jeste. U sokovima koje nam teku kroz telo, leži nagon. Pipak mora pa pipne, čeljust mora da okusi, jer mi smo deca Njegova, a on je Lovac Koji Lovi Sve.

Postojanje se vratilo u normalu posle toga: lovili smo, spavali i rasli, čekajući da narastemo dovoljno da otplivamo dalje i osnujemo svoju koloniju i tako uvećamo Njega dok svi ne budemo njegov deo i svi kao jedno zaplivamo da prožderemo Neprijatelja.

Mnogo plima kasnije saznao sam da je jedan od nas odlazio da vidi Stvar. Nije o tome govorio svima, iako je to bila Njegova zapovest, ali je imao moć da ne kaže jer je bio Četvrtoispupeli. Ja nisam želeo da znam ništa o tome, nisam želeo da imam ikakve veze sa Stvari, ali sam bio jedan od Prvih Devet, član Višeg Nonagona, te sam vremenom ipak saznao. Nisam obraćao mnogo pažnje na te priče sve dok nisu postale čudnije i ozbiljnije. Četvrtoispupeli je posle jednog od svojih izleta rekao nešto skroz neverovatno: tvrdio je da je pričao sa Stvari. Rekao je da je Stvar zapravo školjka, i da se u njoj nalazi kolonija bića, drugačijih od nas, ali koja takođe imaju um i cilj. Rekao je i da su ta bića naučila naš jezik, i da su mu preko Puža Koji Nosi Sunce pričala o čudima iz sveta koji se nalazi daleko od našeg, o drugim morima i stvorenjima koje žive u njima, a i van njih. I o drugom bogu. Devetoispupeli ga je pitao koliko pipaka ima njihov bog i koliko je sunaca proždrao, na šta mu je ovaj odgovorio da taj bog nema pipaka i da nikad nije proždrao sunce. Interesovanje grupe je splaslo jer smo zaključili da to onda ne može biti bog, te smo se vratili svom lovu. Četvrtoispupeli je nastavio sa svojim ekspedicijama i svaki put se vraćao sa čudnijim i bogohulnijim pričama. Kada je preneo jevanđelje kolonije iz školjke o tome da je njihov bog jedini pravi bog koji je stvorio sve što postoji, kako sunce nije Neprijatelj već onaj koji daje život, i kako Spavač i Lovac ili nije bog ili čak nije ni stvaran, shvatili smo da je pomutio pameću i rešili da ga prijavimo Prvoispupelom. Četvrtoispupeli je tada pobegao iz kolonije, i proveo mnogo noći sakriven negde u blizini proklete visoravni, dolazeći pod okriljem dana da propoveda svoja nesveta jevanđelja pozivajući novoispupele na pobunu protiv Prvog Nonagona kao i protiv samog Tvorca i Uništitelja.

Ali njegova pobuna bila je kratkog veka. Jedne noći Prvoispupeli je okupio koloniju i poslao je u lov na izdajnika, koji je ubrzo nadjačan i doveden u Dvoranu Devet Delova, gde su mu posle kratkog suđenja pojedeni pipci, a ostatak trupla odnešen do plićaka u blizini stene gde se bila spustila Stvar, i izbačen van vode u trulež i ništavilo, i to je bio kraj njegove bogohulne pobune.

Tako smo makar mislili.

Tri noći nakon izvršenja smrtne kazne, Četvrtoispupeli se vratio u koloniju. Ne samo da nije istrunuo, već je imao nove pipke, ne od tvari od kojih je Tvorac sačinio svu svoju mlađ, već od nekih čudnih materijala koji nisu poticali sa ovog sveta. Prethodno su njegovi govori privlačili malo pažnje, ali kada se vratio iz ništavila, naizgled jači nego pre, mnogi novoispupeli, zaneseni čudom njegovog vaskrsenja koje je bilo dokaz njegovih propovedi, napustili su koloniju.

Prvoispupeli nije trpeo ovo, već je odmah mobilizovao ostatak kolonije i poveo ih u pohod da jednom i za svagda uništi bogohulnu Stvar i sve one zavedene njenim opsenama. Roj je plivao kroz mrak koji je kopneo pred izlaskom Neprijatelja, osećajući strah po prvi put u svom postojanju. Nismo se bojali moći neprijatelja, jer smo znali da je On Koji Je Najjači na našoj strani, već čudnovatosti tih stvari koje nisu trebale niti smele postojati.

Te zore desilo se nešto što se nikad ranije nije desilo u sećanjima kolonija: udario je pipak na pipka. U senci nesvete Stvari sa one strane mora, čeljusti su čupale čeljusti, bodlje su bole telesa prolivajući sokove u vodu, u bezumnom pokolju koji je učesnike ostavljao zbunjenim i ošamućenim.

Kada smo sustigli deformisanog mesiju-izdajnika, iz otvora na Stvari kog ranije nije bilo, izašlo je stvorenje za koje sam do tog trenutka bio siguran da je plod poremećenog uma Četvrtoispupelog. Stvor nalik na puža, sa istim glatkim oklopom kao i Stvar iz koje je izašao, plivao je ka nama noseći minijaturno sunce na pročelju. Zaslepljena i zatečena, kolonija je plutala ukočeno, nespremna na ono što je sledilo. Zraci čistog uništenja, prema kojima je svetlost pravog sunca, a kamoli malog sunca koje je stvorenje nosilo, bila ništavna, krenuli su da seju smrt po zbunjenom nam jatu. Prvi redovi bili su uništeni u trenutku, ali je zatim Prvoispupeli hrabro poveo kontranapad. Pipci su obavili stvora pre nego što je stigao da nanese još štete. Njegov oklop bio je otporan na sva oružja koje smo obrazovali vrhovima pipaka, ni bodlje ni kuke i čeljusti mi nisu mogle ništa, ali Deca Onog Koji Lovi Sve bila su i sama moćni lovci, i ubrzo su napipala spojeve u pločama njegovog oklopa i zavukla svoje pipke između njih, razdvajajući ih i otkrivajući njegovu utrobu. Stvorenje očigledno nije bilo naviklo na prirodan svet ispunjen vodom, te je i najmanja napuklina u njegovoj opni bila smrtonosna po njega. U dodiru sa vodom, utroba mu se zamutila ispuštajući poslednji blesak tog ne-života i njegovo truplo je beživotno potonulo na morsko dno.

Kada je ostatak pobunjenika bio savladan, preživeli iz kolonije sjurili su se na Stvar, u nameri da pronađu slične mane u njegovom oklopu i uništi je jednom za svagda. Očigledno uplašena pravičnom snagom kolonije, Stvar je krenula da se uzdiže sa kamenitog tla u nameri da pobegne. Nadao sam se da će otići i zauvek nestati sa našeg sveta, ali Prvoispupeli nije hteo to da dozvoli. Stvar je bila užasna, štetna, i bogohulna, i zbog svega toga morala biti uništena.

Brzo smo otkrili da se Stvar kreće uz pomoć mlaznica skrivenih na njenom podnožju, i mnogi su bili uništeni njenim vrelim čeljustima u brzopletom poletu da ih blokiraju. Međutim, kolonija je učila brzo, nijedna taktika nije mogla uspešno biti primenjena dvaput protiv nas. Mlaznice su ubrzo bile zakrčene, i Stvar je krenula ponovo da tone, osujećena u svom pokušaju kukavičkog bekstva.

Sve što se zbilo do tog trenutka, užasna dešavanja, grozni stvorovi i besmisleni pokolj koji je uništio gotovo celu koloniju, doveli su me do praga ludila, ali mi je konačna pobeda vratila malo razuma i volje, ulivši mi privremeni osećaj sigurnosti. Ono što je usledilo gurnulo me je preko praga.

Jedan deo oklopa školjke se otvorio, i iz njega su izašla bića toliko užasna da je Puž Koji Nosi Sunce u poređenju izgledao gotovo normalno. Bela, crvolika stvorenja koja su izmilela iz Stvari imala su četiri podjednako crvolika uda, dva na gornjoj i dva na donjoj polovini tela na čijem se vrhu nalazilo jedno ogromno, sjajno oko. Gornjim udovima držali su po jedno malo sunce, kao i puž pre njih, i zrake smrti, koje su odmah iskoristili na ostatku našeg raštrkanog jata. Iako smo tada već znali kako da se nosimo sa ovim oružjem, bili smo previše zatečeni njihovom pojavom i previše oslabljeni prethodnim borbama, te je veliki deo nas bio uništen pre nego što smo mogli da izvedemo uspešan napad. Iako užasnut, nisam oklevao ni trenutka, i svom snagom sam naleteo na stvorenje najbliže sebi, obavijajući svojim pipcima njegovo oko, očiglednu slabu tačku, u pokušaju da ga smrskam. A onda sam iz blizine pogledao to neprirodno, buljavo oko. U njegovoj unutrašnjosti nalazila se glava, sa sopstvenim parom očiju. Svi ostaci razuma napustili su me istog trenutka. Um mi je divljao, zamišljajući značenje toga što sam video. Da li je u svakom od tih očiju bila još jedna glava, sa dva para očiju, a u svakom od njih još jedna, i tako u beskonačnost? Da li to znači da je sve ono što je Četvrtoispupeli pripovedao moglo biti stvarno? Da Spavač i Pletač i Lovac nije pravi bog? Da možda ni ne postoji? Da je sve ono što sam znao, ili mislio da znam zapravo bila samo varka? Strah, pravi strah, kakav ni jedan od nas nikada nije osetio, strah u čijem je izvoru bilo ludilo nemogućeg, oblio mi je telo.

Pobegao sam. Tačnije, pokušao sam da pobegnem. Moćni razarajući zrak pogodio me je u toku bega, sekući mi većinu pipaka i sakateći mi preostale. Bitka je i dalje trajala iza mene, i dok sam tonuo, video sam da je dostigla nerešeni status. Crvoliki užasi vratili su se u utrobu Stvari, koja je ovoga puta uspela u svom pokušaju bega i krenula da se diže ka površini mora. Svi iz moje kolonije bili su mrtvi. Tačnije, svi sem izdajnika Četvrtoispupelog koji je svojim pipcima od mračnih materija neprirodno hitro zaplivao i nestao u senkama. To je bio poslednji prizor koji sam video tonući ka dubini, ispunivši me dodatnom nelagodom.

Sada ležim u tami dna, previše povređen da bih plivao. Ostala su mi još dva nepovređena pipka, i dva patrljka, i u viru ludila shvatam da sada i sam ličim na jednog od tih stvorova. Pipcima koje i dalje mogu da pokrećem grebem ovu statuu-zapis, uskoro ću izgrebati poslednji od dozvoljenih devet-puta-devet-puta-devet-puta-devet poteza, nakon čega mi ostaje samo jedna stvar: da se prožderem, pretvorim u sluz, i čekam kaznu Spavača, jer nisam ispunio volju Njegovu.

Objavljeno u zbirci kratkih SF priča “Marsonic” #10 (2016)  https://www.goodreads.com/book/show/33297352-marsonic-10