Trepti zvezda crvenim okom

„Uspeh Sebastijana Stajna na globalnom nivou je izvanredan, to stoji. I, istina je da je obrazovan, načitan i da ima razvijen i dopadljiv stil. Međutim, očigledno je u svim njegovim knjigama da crpi inspiraciju isključivo iz drugih dela. Nema tu ličnog iskustva, i to se vidi. Čovek piše horore, a očigledno je da su najstrašniji događaji u njegovom životu bili kada se ubo na špenadlu, ili video pauka u kadi…“

Sebastijan se namršti i ugasi radio sa kog je blebetao umišljeni kritičar. Bolela ga je istina u ovim rečima.

„Pa šta, ako nisam sve lično doživeo? Je l’ čovek mora da se sretne uživo sa vampirom da bi pisao o vampirima?“

On dade gas na razdrndanom pik-apu, da bi adrenalinom razbio mrzovolju, na šta auto poskoči po zavejanom putu. Ovoj krntiji je pre bilo mesto u muzeju treš-umetnosti, nego na drumu, ali je trenutno bila jedino vozilo na raspolaganju.

„Šta zna glupi kritičar?“ Tačno je da je koristio istinite krvave događaje širom sveta kao inspiraciju za svoje romane. Ali, bio je najbolji u tome.

Ova godina bila je posebno berićetna: objavio je čak šest romana, i svih šest su postali bestseleri. Možda zato što je ove godine bilo dosta inspirativnih zločina, a možda se samo uhodao u pisanju. A sad je došlo vreme da uživa u plodovima rada. Oštrim okretom volana on skrenu vozilom sa glavnog puta na sporedni, zemljani, koji je vodio ka njegovom novom domu.

Šuma proguta beli pik-ap gubicom od nazubljenih senki.

Kuću je gradio već skoro godinu dana i konačno je bila gotova i opremljena. Neposredno nakon uspeha „Oštrice iz senke“, četvrtog romana, naleteo je na ponudu jeftinih placeva na samom severu Kanade. Ovo mesto, Kantou, osnovano je nedavno, kada je u blizini otkrivena nafta. Međutim, lokalne vlasti su rešile da ga zbog izuzetne prirodne lepote pretvore u ekskluzivno odmaralište.

Plac koji je odabrao bio je više nego savršen. Iskošeno uzvišenje na kom se nalazio pružalo je neverovatan pogled na zaleđeni zaliv na severu i gustu četinarsku šumu na jugu. „Stena iščekivanja“ nazvali su ga domoroci. Lokalni građevinar mu je savetovao da odabere jednu od gotovih kuća, ali Sebastijan nije hteo ni da čuje. Izgradnja ove kuće koštala ga je čitavo bogatstvo, ali je vredelo: dobio je prvoklasnu vikendicu, kao stvorenu za pisca njegovog kalibra. Zbog velike medijske pažnje koju je privukao u poslednje vreme, prijalo mu je to što je kuća zaklonjena i udaljena od radoznalih pogleda.

Kada su kopali temelje, našli su nešto zanimljivo, rekao mu je nadzornik izgradnje. Gomilu polomljene grnčarije. Sebastijan se našali i upita da nisu slučajno nabasali na ukleto indijansko groblje. Nije bio sujeveran, ali se plašio da bi arheološki zavod mogao da mu stavi zabranu na izgradnju. Međutim, sve je prošlo dobro: ispostavilo se da nije u pitanju arheološko nalazište, već nekakav otpad. Dobar deo grnčarije bio je samo par godina star.

U radnji je izgubio mnogo više vremena nego što je planirao. Svi radnici sa bušotine imali su slobodan dan i pohrlili su u jedinu prodavnicu u Kantou, da kupe hranu, piće i ostale potrepštine. Čekajući u predugom redu za kasom, čuo je da se u obližnjem kafiću organizuje proslava dočeka Nove godine, ali ta vest ga nije naročito zainteresovala. Kasirka ga je upitala da li će, možda, ići, na šta se Sebastijan nasmeja i odmahnu glavom. Odbio je ponudu kolega za doček Nove godine u Španiji tako da svakako nije planirao ni da ide na bednu proslavu u seoskoj kafani. Ne, ovu novu godinu je želeo da dočeka sa porodicom u novom toplom domu.

Lina i Džejkob su bili oduševljeni kućom i nestrpljivo su čekali da dođe iz centra sa namirnicama i počnu sa dočekom nove godine. Sebastijan se samo nadao da će beba spavati celu noć – Džonas je bio premali da učestvuje u proslavi.

Kada je krenuo da ponovo uključi radio, luk crnih borova oko puta nestade i on izađe na prilaz. Prizor novog doma ga još jednom ostavi bez daha.

Sve je bilo gotovo spremno. Cela kuća bila je ukrašena raznobojnim papirnim trakama, a sa radija je svirao lagani džez. Lina je bila u kuhinji, zauzeta pravljenjem posebne novogodišnje torte, beba je čvrsto spavala, a Džejkob se tuširao. Sebastijan je sipao čašu brendija kada je čuo da neko zvoni na vratima.

Začudio se, jer nisu imali susede u radijusu od gotovo dvadeset kilometara, a nisu očekivali goste. Udaljenost od centra je bila istovremeno i najveća prednost i mana – isto se moglo reći i za odsustvo suseda. Vidno zaintrigiran, on pažljivo otvori vrata.

Na vratima je stajao matori Inuit. Nosio je prljavu sivu kožnu jaknu u savršenom skladu sa proređenom kosom koja mu je padala do ramena. U sivim očima su mu se ogledale odlučnost, ali i iznurenost. Pričao je nerazumljivo i gurao predmete koje je držao u rukama Sebastijanu.

„Ne, hvala, ne treba nam ništa!“

„Perpok! Tigusivok! Aupaluktok ublureak utterpok!“

Sebastijan ispuži ruku sa podignutim dlanom i odmahnu glavom, što je, kako je naučio na šoping-turama po Bliskom istoku, bio univerzalni znak za odbijanje navalentnih trgovaca.

„Hvala, ne treba!“

Sebatijan pokuša da zatvori vrata, ali mu starac ugura robu kroz odškrinut prostor. Ne želeći da se svađa, ili da stiče neprijatelje u novom komšiluku, polako uze stvari od Eskima. U desnoj ruci Sebastijan je držao nevešto napravljen glineni krčag, a u levoj predmet toliko neobičan da je bio siguran da ga njegov sin ne bi prepoznao. Stara audio kaseta. Papirna nalepnica je bila gotovo potpuno oguljena i ulepljena nečim. Čime – Sebastijan nije želeo da zamišlja. Uze krčag i kasetu i ostavi ih na stočić kraj vrata, pa uze šaku novčića iz ćase da ih da starcu. Međutim, ovaj je već silazio niz stepenice klecavim korakom.

„Hej! Nisam ti platio!“

Starac ga nije čuo, ili se nije obazirao.

„Možda nije hteo da mi proda ovo? Možda je to neka vrsta poklona za useljenje?“, pomisli Sebastijan, a zatim zatvori vrata i vrati se svom brendiju. Odlučio je da sačuva bocu, a kasetu baci u đubre, međutim, nije imao volje da to učini odmah, pa neobični pokloni ostaše na komodi.

Lagano mućkajući piće u čaši, gledao je kroz prozor. Sneg na glaziranim borovima i zaleđeno more reflektovali su zvezdani sjaj toliko jako, da je napolju bilo gotovo potpuno svetlo, iako je bila noć. A zvezde… Sebastijan nikada nije video zvezde tako čisto, tako blizu! Delovale su kao da se približavaju svakim treptajem. Primetio je i neke koje nikad ranije nije video. „Možda zato što smo na drugoj strani sveta?“Velika, treperava plava zvezda, i manja, zlokobna crvena tačka iza nje. „Moraću da pitam nekoga koje su ovo zvezde. Sve može da posluži kao potencijalna inspiracija“, pomisli Sebastijan, iskapi brendi i ode u kuhinju da pomogne ženi sa pripremom novogodišnje večere.

Napolju je provejavalo, a kućom se širio miris pečenja. Cela porodica je učestvovala u postavljaju trpeze. Na kraju su seli za sto, zapalili veliku crvenu sveću i bacili se na hranu.

Bio je to najbolji doček nove godine u Sebastijanovom životu. Večera je bila ukusna, vino prvoklasno, TV program zabavan, deca mirna, a veče puno smeha i radosti. Kada je sat obeležio ponoć, preplavio ga je takav neobjašnjiv nalet zadovoljstva i spokoja, da se naježio. Džejkob je jedva dočekao taj trenutak i zadremao odmah zatim na kauču, pa ga je Sebastijan odneo u krevet. Džonas je veselo balavio za stolom zajedno sa njima, ali je i njega oko dvanaest savladao umor. Kada su deca bila u krevetu, Sebastijan i Lina su otišli u spavaću sobu, vodili ljubav i zaspali mirno.

*

Probudio ga je snažan udar u zid desno od kreveta. Bio je toliko silovit da mu se učinilo da se cela kuća zatresla. Sebastijan bunovno skoči na noge. Njegova supruga nije bila pored njega. „Šta je to moglo da bude? Los? Auto?“ motao je po glavi, dok se nije setio da ni jedna od te dve stvari nije bila moguća, jer je zid bio kraj litice.

„Meteor?“

On ustade i zaljulja se na nogama.

„Nisam valjda toliko popio?“ zapita se, zureći kroz tminu sobe, koja kao da je poprimila blagu grimiznu nijansu. Sve je bilo mutno i nejasno. Pogled mu privuče predmet na noćnom stočiću.

„Pa, da. Naravno da ne vidim ništa kad nisam stavio olovku u oko.“

Zaustavio je olovku kada joj je naoštreni vrh bio na milimetar od rožnjače, a potom je ispustio užasnuto. „Šta ja to radim?!“ Tresao se, a um mu je bio zamagljen koprenama poznatog i nepoznatog straha i panike.

„Lin“, pisac potrča niz hodnik. Cela građevina je delovala strano i neprijateljski, poput lavirinta. Više se nije osećao kao kod kuće. Iz svake krvave senke vrebao je minotaur. Nije znao da li ovaj osećaj potiče iz same kuće, iz njegove glave, ili iz nekog trećeg izvora, ali dok je bauljao kroz hodnike osećao se kao u grozničavom snu.

Prolazio je pored otvorenog kupatila kada mu pažnju privuče nešto.

Kroz zavesu za tuširanje nazirao se ogroman, dlakavi pauk. Zavesa je skrivala i deformisala njegov oblik, ali pisac vide da je dugačak bar metar.Sebastijan se prvo ukoči od straha, a potom polako krenu da prilazi.

„Moram da ga ubijem! Šta ako napadne Džejkoba, ili Džonasa?“

Prišunjao se kadi i silovito se bacio na pauka, zarobivši ga plastičnom zavesom. Metalni držač se uz tresak odvalio i udario o pod, a pauk siknuo preteći. Njegovi tanki udovi su ugibali plastičnu barijeru preteći da je probiju. „Kako je jak“, čudio se Sebastijan, pritiskajući sve jače. Upirao se svom snagom, gnječeći telo čudovišta kolenima, dok konačno nije prestalo da se koprca. On pritisnu još jednom i kada krckajući zvuk potvrdi da je pauk mrtav, polako ukloni okrvavljenu zavesu.

Njegov užas dostigao je novi nivo. Krv mu je napustila lice, a usta drhtavi uzdah. Ispod zavese se nalazio leš njegovog starijeg sina – sina kojeg je ubio sopstvenim rukama.

Nalet panike ga vrati u realnost. Nije imao snage da se suoči sa trenutnom situacijom, pa potrča ka dečjoj sobi. Lina je stajala kraj otvorenog prozora kroz koji je ulazio leden vazduh i uznemirujuće blisko zavijanje. Džejkob je kmečao u krevecu.

„Bebi je vruće, Sebastijane“, izgovarala je reči kroz iskrivljen osmeh. „Baciću ga da se igra s drugovima!“

„Ne“, Sebastijan skoči na suprugu pre nego što je uspela da zgrabi njihovog sina.

Borila se svom snagom, sa osmehom na licu, kao da je u pitanju šala, iako ga je grebala noktima. Uskoro su mu podlaktice bile krvave, a ona je bila sve bliže uplakanoj bebi. Crvena iskra u glavi zasija ponovo i njena svetlost zameni razum. Talas besa prođe kroz Sebastijana i on svom snagom odgurnu ženu od sebe. Ona udari leđima u prozor, preturi se i ispade kroz njega. Sebastijan dotrča do prozora i kroz tminu noći vide njen leš na snežnoj podlozi. Ubrzo se nad njom nadviše sive senke. Čuo je zvuke pucanja tetiva i kostiju.

Sebastijan se uhvati za glavu. Bio je zarobljen u košmaru, previše jezivom da bi bio stvaran i previše stvarnom da bi bio san. Shvatio je da mora nešto da učini. Sve što je potrebno da sačuva sopstveni život i život svog sina. Dok je zatvarao prozor, kroz glavu mu prođe misao.

„Eskim! Nešto je pričao… Mora da ima veze!“

Ova misao je bila suluda, ali mu ništa drugo nije padalo na pamet.

Sebastijan otrča do hodnika i zgrabi kasetu. “Ali, gde bih mogao da pustim kasetu? Kasetofoni su davno bili stvar prošlosti.

Pik-ap! Prastari pik-ap ima kasetofon!“

Pokuša da zgrabi i krčag, ali promaši dršku i ovaj pade na pod i raspade se u komade. Obuzet panikom, Sebastijan uze praznu vinsku flašu.

„Moraće da posluži.“

Napolju ga dočeka mrak, sneg i sve bliže zavijanje. On zatvori vrata za sobom.

„Izdrži, Džonase!“

U kolima je, činilo mu se, bilo hladnije nego napolju. Ruke su mu se tresle dok je pokušavao da ubaci kasetu u otvor. Na haubu skoči nešto veliko, teško i mračno. Sebastijanu se učini da je imalo ljudske ruke, ali nije želeo da razmišlja o tome. Borio se protiv impulsa da upali auto i odveze se bilo kuda, samo daleko odavde, ali je osećao da to neće ništa rešiti.

Pustio je traku.

Iz zvučnika zapeva muški glas propraćen aritmičnim bubnjanjem. Kvalitet zvuka je bio očajan, ali se Sebastijanu učinilo da je osetio olakšanje čim je stisnuo dugme play – kao prolazak pijanstva, ili podizanje tereta s grudi. Grimizni sjaj obasut po svemu polako je čileo, pesma ga je gonila sa ovog sveta. Sa svakim udarom bubnja i napevom na neobičnom jeziku, ludilo, strah i gnev, polako su nestajali ostavljajući potpunu prazninu u njegovoj glavi.

Prošlo je par minuta. Snimak sa kasete se završio i u kolima je vladala tišina. Sebastijan vrati zatvarač na flašu: znao je da to treba da uradi. Oseti neverovatnu čistoću misli. Više nije bilo crvene koprene, niti neodređenog užasa ili konfuzije. Na njihovo mesto dođe pravi užas.

Džejkob, mrtav u kadi.

Shvatanje.

Lin, mrtva, rastrgnuta.

Letargija…

Upalio je motor.

*

Vožnja do centra Kantoua je bila poput transa. Nije je se sećao uopšte. Na ulazu u kafić treperila je crvena neonska reklama i njen sjaj je donosio ružna sećanja. Ušao je u poluprazan lokal stežući staklenu flašu. Kafić je bio loš kliše. Drveni inventar i šank, zadimljen vazduh, polumrak i likovi kao iz jeftinog romana. Lovački prsluci, crvene bejzbol kape, karirane košulje. Radnici sa platforme, pijani resto novogodišnje proslave.

Sebastijan sede za šank pored debelog bradonje. Hteo je da zove policiju, ali nije znao šta da im kaže.

„Ovo li je onaj pisac? E, al’ izgleda da su stvarno svi isti k’o što se priča. Svi alkoholičari, do jednog. Čak je doneo svoju flašu.“

Sebastijan ču kako pljuvačka udara u pod.

Debeljko pored njega nastavi:

„Znaš ti malo sutra šta je horor. Kladim se da…“

Zelena flaša udari o kosmatu glavu i polomi se u param-parčad, šireći crvene kapi i izmaglicu.

Kada je policija u novogodišnje jutro došla u lokal „Ruža severa“, dočekao ih je smrad skorele krvi, mir i tišina.

Objavljeno u zbirci priča “Nešto diše u mojoj torti 2” (2013) https://www.goodreads.com/book/show/21440570-ne-to-di-e-u-mojoj-torti-ii?ac=1&from_search=true

Download: http://www.mediafire.com/download/x90dmlbdd14vywa/NESTO+DISE+U+MOJOJ+TORTII.pdf fref=ts