…a vetar je nosio molitve u bezdan

Par žuljevitih ženskih stopala koračao je sigurno uskom stazom između uzburkane pučine i suncem opaljene klisure. Rupice na poroznoj beloj steni bile su pune vode, jedini trag sinoćne bitke između mora i neba: julsko sunce uklonilo je sve ostale. Žena pređe uski prirodni kameni mostić, zastade u hladu stenovite terase. Spustivši teške drvene kofe prepune tereta koji se migoljio, ona podiže kragnu i dunu u oznojene usahle grudi. Pogled joj je bio izgubljen u plitkoj pećini sa njene desne strane, u smaragdu vode i kamenom obronku oko njega.

“Šta to gledaš, Julija?”, upita tamna silueta utisnuta u žute zrake.

Julija vrisnu i uhvati se za bedra.

“Vinćenco! Bog te spalio, kako si me samo uplašio!”

Vinćenco i njegov beli prsluk istupiše iz svetla.

“Ma, gledam, nema Paola. Uvek je sedeo ovde.”

“Da nije upao u vodu?” reče Vinćenco, izvivši vrat ka dubini pećine.

“Evo gledam baš, nema ga, ali nema mu ni stvari! Izgleda da je otišao konačno.”

“Ma dobro, koga je briga za Paola…. Šta radiš ti, Julija? Je l’ si bila po ribu kod Đakoma? Je ‘l uhvatio nešto?”

“Ništa! Ništa ribe!”, povika žena. “Dve bedne skuše, nikakve, k’o za mačke! Al’ vidi! Gle šta ga lignji! Kaže Đakomo, same ulaze u mrežu! E, da sad prođe Antonio sa svojim malim belim kamionom, da mi otkupi sve ovo, bogata bi bila! Kupila bi’ svoj mali beli kamion, pa bi sama vozila robu u Agriđento, šefica bi bila! A šta sad ja da radim sa njima, ko će ovo da jede? Eee… “

Starac se počeša ispod šešira.

“Pietro još nije stigao kući?” upita on, iako je znao odgovor.

Neprijatna tišina zavlada senovitim odmorištem.

“Nije, Vinćenco.”

Muškarac priđe i zagrli ženu nežno, potapšavši je po ramenu.

“Nemoj da se brineš, Julija. Doći će, doći će svi, evo samo što nisu…”

“Kako da se ne brinem, Vinćenco? Trebalo je da dođu još pre tri dana. I ovo vreme! Čak i stari Mateo kaže da nikad nije bilo ovakvo vreme! Svake noći oluja, a danju stena samo što ne ključa! To nije normalno!”

“De, de, Pietro je stari navigatore! Plovio je ovim morem više puta nego što sam ja pišao u njega! Ih! Ne može njemu ni jedna bura ništa! Nego reci mi, jesi li upalila sveću svetom Kristoferu?”

Žena klimnu glavom umotanom u maramu.

“I svetom Kristoferu i svetom Marku i svetoj Luciji!”

Vinćenco počeša bradu, pa dodade znalački.

“Zapali još po jednu. I jednu Devici Mariji. Nikad tri sveće istom šibicom, to je nesreća! I kandilo nek ti gori celu noć. E tako. Moram sad da idem, čekaju me na doku. Ćao, Julija!”

Kada je zašao za krivinu, Julija dozvoli sebi da pusti koju suzu. Curile su joj niz obraze i mešale se sa znojem i kapljicama morske vode. Ona baci još jedan pogled na unutrašnjost jame, kao da se nadala da se stari prosjak Paolo vratio dok ona nije gledala, pa onda uze drške kofi u žuljevite ruke i započe spori uspon ka selu. Društvo su joj pravili samo zavađeni modri talasi, zarobljeni u žaru sinoćne borbe, slepi i gluvi za njene probleme.

U kući je dočeka muk. Sveće su dogorevale ispred legije naslikanih svetaca, rasipajući vosak po stolu i zemljanom podu. Njihova lica je iz nekog razloga podsetiše na likove iz albuma sa sličicama koji joj je Masimo, njen unuk, jednom pokazivao. Crteži bez smisla i razuma, bezumne kreature nacrtane tako da izgledaju uzbudljivo. Julija trže glavu, pa se prekrsti da otera bogohulne misli iz glave.

Noć je pala, a Pietrova barka se nije vratila.

Julija je legla u krevet. Grom i vetar se oglasiše ponovo, najavljujući još jednu burnu noć. Pokušavajući da uhvati san, Julija je gledala ponovo u milosrdna lica svetaca, tražeći u njima utehu. Međutim, jedna misao joj se stalno vraćala u glavu: kakve šanse imaju ovi smešni ljudi u svojim smešnim odorama spram gneva mora i ognja neba?

Te noći, Julija je sanjala crkvena zvona. Prvo su se čula normalno, ali, kako su zvonila, pretvarala su se u usporeno kucanje metalnog srca, duboko ispod mora…

Iz čvrstog sna probudila su je prava zvona crkve svetog Petra. Nedugo zatim, nečija pesnica zalupa na njenim vratima.

“Julija! Julija, ustani! Pietrov brod je potonuo!”

Obamrlost, nalik na ledenu morsku vodu, obuze njeno staro telo. “Ako je Pietro mrtav, zašto bih uopšte ustajala?”, pomislila je sedeći na rasklimanom krevetu.

“Julija! Julija, čuješ li me! Pietro je u nesvesti! Nose ga u ambulantu!”

“U nesvesti. Znači, živ je!”

Njeno srce zalupa snažnije, šaljući vrelu krv u mišiće, u ruke, koje krenuše hitro da navlače odeću.

U svetlosti polu-usahlih sveća, sveci na ikonama su i dalje delovali kao lutke. Ali ona im se ipak zahvali nemo. Njen Pietro je bio živ!

Oluja je nije pratila na putu ka centru sela; ostala je da besni iznad nevidljive površine mora. Mesec ju je pratio niz brdo, bojeći kaljavu stazu morbidno zelenom tintom.

Očekivala je da ga zatekne u snu, ili čak mrtvog. Međutim, kada je ušla u memljivu betonsku zgradu, videla je Pietra kako se batrga na ležaljci poput ribe na suvom. Grčio se i škrgutao zubima, gurajući i šutirajući medicinske radnike i komšije koje su pokušavale da ga drže. Sedela je budna uz njega sve do zore, a onda su oboje zaspali, on u krevetu, ona na drvenoj stolici pored.

Kad se probudila, Julija je zatekla Pietra budnog kako razgovara sa članovima porodica svojih kolega, drugim ribarima, policajcima i besposlenim radoznalcima iz sela. Utešilo ju je to što je delovao zdravo, ali što je duže slušala njegovu priču, to su joj se više vraćala neobjašnjiva jeziva polu-sećanja iz snova.

“Kažem vam”, govorio je Pietro okupljenoj masi, “nešto nije u redu sa morem. Iz čista mira je krenula oluja. Iz čista mira! I to nije krenula iz vazduha, ne! Nebo je samo pratilo. Počela je iz mora. Talasi su samo krenuli da se… mrdaju. Kao da ih neko upravlja odozdo. Ribe nestale. Galebovi nestali. I odjedared – bura! I da vam kažem, strašno je bilo gledati u te oblake. Da ne verujem u Đavola, zakleo bih se da sam njegov lik video tamo gore među munjama. Ali nisam ni hteo da gledam, otišao sam ispod palube i recitovao Zdravo Marijo u sebi, deset, dvadeset, sto puta! I onda je Đavo podigao svoju ruku, koja nije ni ruka, ni papak, nego pipak i prepolovio barku na pola.”

Masa se komešala.

“Iskreno, ne znam šta je dalje bilo. Zažmurio sam i uhvatio jednu gredu jako, najjače što sam mogao. Pod nogama mi je plivalo nešto. Mislim da je bilo jato ajkula, ali ja sam se pomolio svetom Kristoferu najjače što sam mogao i kao što vidite, nisu mi pojele noge. Kad sam otvorio oči, video sam našu plažu. Video sam…. tebe i tebe kako mi prilazite! Ne znam gde su ostali, oprostite mi. Možda se nisu molili dovoljno…”

Julija je ispržila jednu od lignji Pietru za ručak. Pietro je ranije voleo pržene lignje, ali sada nije mogao ni da ih pogleda. Oči su mu sve vreme bile usmerene ka prozoru, ka moru, iako je delovalo da ne sme da gleda direktno u njegovo plavetnilo.

“Edoardova krava se obliznila. Oba teleta su preživela. Oba ženska”, rekla je Julija i nasula mu čašu domaćeg vina.

“Đianina ćerka, Olga, se udaje. Za nekog trgovca iz Rima. Mislim da će da se preseli kod njega.”

“Juče kad sam išla kod Đakoma po ribu, videla sam da nema Paola. Sećaš se Paola, onog klošara što je našao telo one devojke što se utopila? Došao je baš u tu pećinu nedelju dana pre nego što ju je more izbacilo, kao da je znao. I bio je tu do… ma, do pre neki dan je bio tu! I sad ga nema! Misliš da se utopio, da ga je odnela bura?”

Julija je obasipala muža tračevima i pitanjima nadajući se da će se malo oraspoložiti. Međutim, kako je prolazio dan, stari mornar je pričao sve manje i manje. Pogled mu je bio staklast, izgubljen negde u nevidljivoj praznini koju je samo on video. Vino nije ni okusio.

“Ne brini, Pietro.” Julija je grlila svog muža, stiskajući ga svom snagom. “Sve je u redu. Tu si! Živ si! Bog će srediti sve ostalo!”

“Nema boga, Julija.” bilo je poslednje što je stari mornar izgovorio tog dana.

Noć je donela novu buru.

Na nedeljnoj misi bilo je više ljudi nego ikad do tad. Poslužavnik sa prilozima bio je prepun novca, ali, po prvi put od kako je započeo svoju službu, otac Fredo nije delovao zainteresovan za to. Umesto toga, održao je moćnu misu, ulivši svu svoju harizmu koju je do tad koristio za lov na udovice, u govor koji će svi prisutni pamtiti do kraja života.

“…i zato moramo da se molimo, jače nego ikad. Za spas izgubljenih mornara, za duše onih koji su preminuli, za naše duše. Jer svi smo mi grešnici, i sve dok ne priznamo svoje grehe, prvo sebi, pa onda Isusu, nećemo biti spašeni! A spas nam je sada hitno potreban…”

Sveštenik nastavi besedu tišim, još ozbiljnijim glasom.

“Izgubili smo kontakt sa kopnom. ‘Albatros’ nije jedini brod izgubljen na moru, niko ko je isplovio ove nedelje se nije vratio. Teretnjaci kasne. Oluja koja nas je spopala, koja nas opseda noćima, možda nije sa ovog sveta. I zato pomolimo se još jedared, iz srca, da se ova noćna mora završi i da se naši voljeni vrate!”

Narod je napustio crkvu mileći poput mrava pod lupom. Sunce im je jahalo na ramenima sve do praga. A kada je konačno otišlo na počinak, došla je nova oluja.

Posle sledećeg jutra se niko više nije molio za povratak nestalih. Plaže su bile prepune trupala. Neka su bila naduta od morske vode, drugi su izgledali kao da su se udavili tek nadomak obale. Plač se orio od obale do groblja. Žene su sakrile decu u podrum, da ne gledaju.

Pietro već drugi dan ništa nije okusio. Julija je sačekala da se gužva malo smiri, pa je u ljubičasti smiraj dana uhvatila muža za ruku i povela ga preko njiva, preko kamenjara, skroz oko sela i oko groblja do daščare u kojoj je živela ona. Strega. Veštica.

“Beži napolje! Ne mogu da ti pomognem ništa!”, siktala je žena kroz zube.

“Molim te, Gabriela! Molim te!”, zakuka Julija i baci se na prašnjavi pod, ljubeći skute veštici. “Imam nešto novaca… Imam puno novaca, vidi…”

Gabriela je odgurnu od sebe, pa poravna crnu suknju sa našivenim detaljima.

Njeno bezvremeno lice bilo je mešavina apatije i gneva.

“Misliš da si jedina koja je došla kod mene danas, a? Eh! Ne mogu ništa da učinim za tebe.”

“Molim te, Gabriela, ne za mene, nego za…”

“…ni za tvog muža, ni za bilo čijeg muža! Ni za sebe. Došao je kraj. Isteklo nam je vreme. Džaba se molimo, džaba bajanja i mađije, njih nije briga, ne… Možda i preživimo! Ali… nije ni bitno. Mi smo crvi! Crvi, čuješ li, Julija? Crvi koji će biti pozobani pre ili kasnije!”

Njen nakit je zveckao, ćilibar o kost.

Pietro je i dalje stajao nemo, pogrbljeno, poput živog mrtvaca. Julija začu graju kako se približava kućici.

“Veštice! Izađi, veštice!”

Gabrielin izraz lica je ostao isti. Kretala se hitro poput raka, noseći grimasu teleta pomirenog sa činjenicom da ide na klanje. Rulja pred njenom kućom zvučala je gnevno, ali ona ipak otvori vrata jako, bez imalo straha, i stade pred okupljenu masu.

“Šta je bilo? Šta je? Došli ste da spalite vešticu, a? Hahaha, ovce jedne!”

“Ti si kriva!”, začulo se negde iz pozadine.

“Šuruješ sa Đavolom!”

“Navodiš ljude na krivi put!”

“Sad je dosta! Sad ćeš da platiš!”

Veštica izvi leđa unazad pa se grohotom nasmeja.

“Hahaha! Ja sam kriva? Ja da platim? Pa pola vas je bilo kod mene od jutros! A i pre! Ti! Tebi sam vadila nerođeno dete iz stomaka! A tebi! Tebi sam lečila bradavice na kiti! I šta je bilo, sad ste rešili da sam ja kriva za oluje? Što da ne? Što da ne! Neko mora da je! ‘Ajde ‘ajde, navalite, da vidim šta imate, čime ćete da se spasite!”

Gabrielin govor prekinu udar teškog lanca po ramenu. Ona ciknu i pokleknu, očigledno trpeći strašan bol pa opet podiže vrat prkosno ka svojim mučiteljima. Sledeći udar joj raspoluti lice. Julija povede svog ošamućenog muža kroz prozor, pa zatim do začelja mase. Dino, seoski mesar, nastavio je da bičuje lancem telo veštice dugo nakon što ga je sav život napustio. Iz pravca mora stizalo je tutnjanje vetra.

Sledećeg jutra, Julija veza maramu oko glave, uze kofu u desnicu, pa krenu niz okomite stepenice, ka doku. Pošla je da vidi šta može da se uzme od ribe od Đakoma. Riba joj nije stvarno trebala, Pietro nije jeo ništa, a i nju je apetit gotovo potpuno napustio. Pošla je iz navike, da ubije dan, da ne poludi sedeći u tišini u sobi sa mužem koji joj se sušio pred očima bez vidljivog razloga.

Stepenice su bile mokre od kiše, ali je sunce bilo toliko jako da su bile gotovo potpuno suve dok je došla do poslednjeg stepenika. Kada je stigla do okuke, začula je prigušene glasove kroz šum talasa i kreštanje galebova levo od uske stazice. “Sigurno češljaju plažu,” pomislila je, “traže preživele. I preminule.”

“Evo! Vidi!” vikao je jedan od muškaraca, stežući u dlanu nešto nalik na džepni sat. Pomerao je ruku čas levo, čas desno.

“Šta vidi? Pa, pokvaren je!”

“Nije, vidi! Evo i drugi, nov kompas, novcijat! I ovaj se vrti ko vetrokaz!”

“Znaš,” dodao je treći muškarac, “stari Mateo je rekao da je gledao nebo, predveče, kad počinje da se smrkava i pre nego što počnu oluje. Rekao mi je da zvezde nisu na mestu, nisu kako treba. Sve su se istumbale.”

“Stari Mateo je skrenuo s pameću! Zvezde se istumbale, eh! Ma kako je to uopšte moguće? Njemu se istumbalo u glavi! I šta će ti uopšte kompas i zvezde? Gde ćeš da ploviš po ovom vremenu?”

“Don Marko i don Đuzepe su otišli za Palermo. Čuo sam da će da pokušaju da hvataju avion za Napulj. Možda bi i mi trebalo da pođemo.”

“Ma, gde, u Napulj? A šta da radimo tamo? Ja nemam para za avion!”

Četvrti čovek, do tada tih, koga je Julija sa visine svoje osmatračnice prepoznala kao Eduarda, sačeka da ostali zaćute pa reče ozbiljnim glasom.

“Juče sam se popeo gore, na Ploču, i zaklao sam oba teleta. Žrtvovao sam ih.”

“Žrtvovao? Kome?”

Eduardo sleže ramenima.

“Kome god sluša. Kome god je potrebna ta žrtva. Isusu, Satani, Jupiteru, Pertiniju… Ovo mora da se završi. Ili ćemo svi mi da nestanemo.”

Julija je silazila stazom polako, tiho, trudeći se da ne omete njihov razgovor. Jedan od muškaraca, mladi zidar za koga je znala da se zove Dario, podiže pogled ka njoj.

“Izgleda da si ih žrtvovao bezveze. Evo ti, pitaj kome treba da se prinosi žrtva!”

Julija razrogači oči.

“Ja… Ma šta pričaš to!”

“Tvoj muž je jedini preživeo brodolom. Samo kažem…”

“Sram te bilo, balavče jedan! Je l’ si video u kakvom stanju se vratio?”

“Video sam da se vratio živ, samo to kažem…”

“Ma, sram te bilo!”, Julija zaplaka i požuri stazom, dalje od skupine.

Julija je na silu usula nešto tanke riblje supe niz Pietrovo grlo. Starac se gušio i kašljao, ali je ipak uspeo da proguta pola sadržine tanjira. Julija mu obrisa usta, natuče kapu na glavu, zateže kaiševe na sandalama, pa ga povede za ruku napolje.

“Idemo, Pietro. Idemo gore, na Ploču, na Bogorodičin izvor. Kažu da su slepi progledali od te vode, možda i tebi pomogne… Ajde, polako samo…”

Sve kuće pored kojih je prošla bile su prenakićene krstovima, lovorovim vencima, belim lukom i imelom. Nije išla glavnom ulicom; prolaznici su joj upućivali poglede pune mržnje. Starice su pljuvale za njima i pokazivale rogove, muškarci su stezali pesnice. Nije znala kome može da veruje i nije htela da završi kao strega Gabriela. Prvom prilikom, zamakla je sa prašnjave staze među šipražje, uz brdo, i nastavila kozjim stazama, kroz čičak i stene pune zmija. Pietro se klizao i saplitao za njom.

Međutim, njena nasumična staza je nije odvela tamo gde je planirala da stigne. Umesto na Ploču, stigla je na susedno brdo, koje su zvali Rog ili Sisa. Julija povede svog muža prvom stazom naniže, nadajući se da će je odvesti tamo gde je pošla. Na pola puta je počela da očajava: umesto na desno, staza ju je vodila u krug, nazad na padinu brda. Sunce je već krenulo da zalazi.

Ispred njih zazvoniše praporci. Zatim se oglasi meketanje. Iza okuke obrasle trnovitim grmljem izviri Vinćencovo brkato lice.

“Vinćenco! Opet si me uplašio!”

Koza zameketa još jednom iza muškarca u belom.

“Julija? Ma šta radiš ovde?”

“Pošla sam da vodim Pietra na Bogorodičin izvor, da ga umijem, možda mu bude bolje!”

“Bogorodičin izvor? Pa to ti uopšte nije tu!”

“Znam, znam! Mora da sam skrenula negde pogrešno…”

Negde iz daljine dokotrlja se zvuk potmule grmljavine.

“Pusti sad Bogorodičin izvor, nema šanse da stigneš do tamo i vratiš se kući pre mraka! Ajde sa mnom, idemo među Sise pa na dole, ako oluja krene ranije možete da prenoćite kod mene.”

Vruć vetar je krenuo da duva, noseći prašinu i kako se činilo, zrnca noći. Grmljavina je bila i dalje daleko, međutim, more je nosilo deo odsjaja skroz do obronaka Sicilije. Bili su na pola puta niz Desnu sisu kada bljesak udaljene munje obasja neobičan prizor na vrhu susednog brda.

“Vinćenco, stani! Vidiš li ti to? Neko je gore na vrhu Leve sise!”

Vinćenco stavi dlan na čelo tražeći pogledom ono što je Julija videla. Sledeći bljesak mu otkri crnpurastu siluetu, nalik na bradavicu brda zvanog Sisa.

“Gle stvarno! Ma, ko to može biti? Svi znaju da dolazi oluja!”

“Vinćenco, moramo da idemo da ga pokupimo!”

“Oluja samo što nije stigla! Moramo da požurimo dole…”

“Ne možemo da ostavimo jadnog čoveka samog na brdu, Vinćenco! Gde će nam duša?!”

Starac opsova u sebi, tiho i dugo, zatim zasuče brk i krenu napred bez reči. Njegove koze su brstile grm iza koga se krila zaboravljena, vremenom nagrižena statua Neptuna…

Bura ih je šibala sve jače kako su se približavali vrhu. Koze su se raštrkale na padini, tražeći nešto da prezalogaje i krijući se od vetra. Nebo iznad njih je i dalje bilo vedro i Julija se seti priče o zvezdama koju je čula ranije. Nebesa iznad njihovih glava nisu ličila ni na šta što je ikad ranije videla u životu. Bilo je previše zelene i ljubičaste boje tamo gde se do nedavno prostirao samo Mlečni Put.

Vetar je talasao dugu, prosedu crnu kosu osobe koja je sedela na vrhu brda. Tek kada je stigla nadomak nje, Julija je videla da je to stari prosjak Paolo. Izgledao je drugačije van svoje pećine na obali. Bio je izuzetno mršav i koščat, ali inače dobrog zdravlja. Pogled mu je bio usmeren negde napred, ka moru.

“Paolo, ma šta radiš ovde, bog te ubio?”

“Koji bog?”, prosjak progovori hrapavim glasom, ne skrećući pogled.

“Nastradaćeš ovde”, reče Vinćenco. “Vetar duva jako, a može i grom da te udari! Ajde sa nama dole, daćemo ti hleba i nešto da popiješ…”

Vinćenco je vukao Paola za ruku, prvo lagano, onda iz sve snage, ali njegovi napori su bili uzaludni, kao da je pokušao da podigne samo brdo na kom je ovaj sedeo. Paolo je ostao u istom položaju, prekrštenih nogu u istočnjačkom stilu, poput kipa. Pogled mu je sve vreme bio usmeren ka istoj tački.

“‘Ajde sa nama, ubio te bog, zar ne vidiš da se sprema oluja…”

“Šta to uopšte gledaš tamo?”, upita Julija, pokušavši da prati liniju prosjakovog pogleda. Vinćenco odustade od svog napora, pusti njegovu ruku i zagleda se u tamno-ljubičasti suton.

Dugo su gledali pučinu ne videvši ništa. To je bilo iz istog razloga zbog kojeg je bilo lakše naći Prato na mapi Italije nego Toskanu.

Julija je videla prva. Prizor koji je bilo nemoguće videti iz blizine, sa bilo koje tačke na obali sem ovog brda. Nemoguć prizor. Zateturala je unazad i pala na dupe, mucajući i teško dišući.

Vinćencu je bilo potrebno nešto više vremena. Gledao je u pučinu, u talase, tražeći brodove, olupine, preživele. Onda mu pažnju privuče štrafta svetlije boje, nalik na neobičnu struju. A onda je video širu sliku. Njegove noge nekontrolisano požuriše unazad, oborivši ga preko kamene prepreke u sedeći položaj. Zadnjica ga je bolela od iznenadnog pada na grubu površinu, ali mu je pogled koji je konačno obuhvatio svom psihom učinio bol apsolutno nebitnom.

Beskrajna pučina ispred njega bila je isprepletana mrežom masivnih tvorevina koje je mogao opisati samo kao pipci. Najmanji od njih bio je širok kao četiri tankera. Dizali su se iz mora, spuštali, komešali, nestajali.

“O, Bože! O, Bože! O, sveta Marijo! O, Isuse presveti!”, buncao je starac.

Julija nije ništa rekla, nije mogla da nađe reči za priliku. Osećala je kako joj razum popušta i razliva se poput voska. Konačno je razumela kako se njen muž osećao prethodnih dana.

Vetar konačno donese kišu do kopna. Par kapljica pogodi Pietrovo lice. On nastavi samo da zuri ispred sebe, ne sa vizijom koju je imao prosvećeni prosjak, već bez ikakvog razuma. “Nema boga”, starac prošapta još jednom između uzdaha.

“O, sveti Kristofere! O, Isuse spasioče! O, presveta Bogorodice! Sačuvaj nas od zla…”

Vinćencova vilica je i dalje mlela reči. Na uglovima njegovih usana stvarala se pena, poput one koje su talasi pravili na obali. A vetar je nosio njegove molitve u bezdan.

Objavljeno u zbirci kratkih SF priča “Pasta Italiana al mare (FantaST #2), 2020” https://www.goodreads.com/book/show/53351144-pasta-italiana-al-mare